Atila Černik Miško Šuvaković Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad Vujičić kolekcija, Beograd Novi Sad, 2009. nnot mmunicate’ oguće ne cirati.“ atzlawik znak, jezik, govor) grafički znak, li ikona, koji va proizvod ili će. Može se i od slova, grafike MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI VOJVODINE h kombinacija. oga je trenutno avanje proizvoda. uzeja savremene sti Vojvodine oji od znaka a. ELI LOGO SAVREMENE OSTI VOJVODINE B Miško Šuvaković Atila Černik Izdavači Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad Vujičić kolekcija ATOČA d. o. o., Beograd Za izdavača Živko Grozdanić Zoran Vujičić Urednik edicije Dragomir Ugren Recenzenti dr Ješa Denegri dr Nikola Dedić Grafičko oblikovanje Dragomir Ugren Korektura Predrag Rajić Štampa Tiraž 800 ISBN Naslovna strana korica: Portret, iz serije Badtext, 1972. Poslednja strana korica: Pejsaž, 1978. Ilustracija na strani 1: Telex, 1971. Ilustracija na strani 2: Csiklab, 1973. Atila Černik, Experox, iz serije Badtext, 1972.  Atila Černik, Experox, iz serije Badtext, 1972. 6 Sadržaj 9 Umetnost i drugi Alternativne i asimetrične umetničke prakse u kulturi vojvođanskih Mađara 25 Neoavangarda i konceptualna umetnost Eksperiment u delu grupe Bosch + Bosch 35 Atila Černik Život i umetnost 55 Atila Černik Produkcije i tumačenja: od dela do teksta „kroz“ telo 93 Srednjoevropski minimalizam Mikroekologije i proizvodnja subjektivnosti 98 Biografija sa odabranim izložbama 102 Odabrana bibliografija 105 Rezime 7  Atila Černik, Telex, iz serije Badtext, 1971. 8 Umetnost i drugi Alternativne i asimetrične umetničke prakse u kulturi vojvođanskih Mađara Jedna od najprovokativnijih evropskih pojava moderne, neoavangardne, konceptualne, postmoderne i savremene umetnosti u Vojvodini i Srbiji je hibridni umetnički i kulturalni rad mađarskih umetnika koji su delovali i koji deluju između mađarske, srpske i jugoslovenskih kultura i umetničkih praksi. Reč je o brojnim umetnicima i umetnicama koji su delovali/delovale od raspada Austrougarske monarhije pa sve do danas. Reč je o umetnicama i umetnicima koji su bili vodeći umetnici nacionalne/nacionalnih kultura, ali i o umetnicima koji su delovali na marginama mađarskog, srpskog i jugoslovenskih društava, zapravo, o umetnicima koji su nestali u zaboravu istorija umetnosti. Alternativna umetnost vojvođanskih ili „jugoslovenskih Mađara“ je nastajala u sasvim različitim kulturalnim situacijama prve i druge Jugoslavije, odnosno savremene Srbije: emigrantska umetnost akcionista i dadaista dvadesetih godina, marginalna ili autsajderska umetnosti naivnih ili underground umetnika tokom dvadesetog veka, visokomodernistička umetnost od pedesetih do sedamde- setih godina, odnosno eksperimentalno-neoavangardna umetnost šezdesetih, konceptualna umetnost sedamdesetih, postmoderna umetnost osamdesetih godina i savremena umetnost u doba globalizma. Alternativne ili asimetrične umetničke prakse su nastajale na samim marginama društva, ali, istovremeno, često i umrežene sa odgovarajućim internacionalnim umetničkim praksama dade, akcionizma, enformela, neoavangarde, konceptualne umetnosti itd.1 Ove 1 Bela Duranci (ed.), Likovno stvaralaštvo Mađara u Vojvodini 1830–1930, Gradski muzej, Subotica, 1973; Imre Bori, Književnost vojvođanskih Mađara, Matica srpska, Novi Sad, 1979; Bela Duranci, Umetničke kolonije, Osvit, Subotica, 1989; Dragomir Ugren (ed.), Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi 1920–2000. … Granični fenomeni, fenomeni granica, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2002; Miško Šuvaković, Dragomir Ugren (eds), Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini, Muzej savremene umetnosti Vojvo- dine, Novi Sad, 2008. 9  umetničke prakse karakterisao je gotovo neverovatni spoj „srednjoevropskog intimizma“, „egzistencijalne zatvorenosti“ i „otuđenja“ sa hrabrim i radikalnim iskoracima u novo, drugačije i kritički delujuće.2 Za istorizaciju „mađarske moderne umetnosti“ i mađarske moderne umet- nosti u Vojvodini i Jugoslaviji, svakako, bitan je događaj osnivanja umetničke kolonije u Nađbanji3 (danas Baia Mare u Rumuniji) 6. maja 1896. Koloniju je os- novala grupa mladih umetnika, školovanih u Minhenu u školi Šimona Hološija (Hollósy Simon). Zamisao osnivanja kolonije su postavili mladi slikari Ištvan Reti (Réti István, 1872–1943), Janoš Torma (Thorma János, 1870–1937), Karolj Ferenci (Ferenczy Károly, 1862–1917) i Bela Ivanji Grinvald (Iványi Grünwald Béla, 1867–1940). Delovanje u koloniji u Nađbanji vodilo je ka modernizaciji mađarske umetnosti i, posredno, uticajima na umetničke prostore i kulture Vojvodine. U umetničkom obrazovanju, minhenske umetničke škole su postale uticajne po inovativnom karakteru i emancipatorskim razlikama u odnosu na bečku Akademiju i peštanske umetničke škole. Došlo je do promene sistema vrednosti – od koncepta tradicionalnog zanata i kanonske religijski ili politički funkcionalne kompozicije prešlo se na modernističku emancipaciju od tradi- cionalnog, na mimezisu zasnovanog, zanata i na nekanonska obećanja mod- ernog autonomnog umetničkog izraza. Umesto istorijskih i alegorijskih slika ponuđene su „predstave“ svakodnevice, pre svega predstave čulnog opažanja predela (plein air slikarstvo). Uticaji francuskog modernizma, od barbizonske škole do impresionizma i postimpresionizma, postaju bitni. Ištvan Reti, Janoš Torma, Karolj Ferenci i Bela Ivanji Grinvald su osnovali otvorenu slikarsku školu 1902. godine. Otada Nađbanja postaje uticajna na vojvođansku likovnu scenu i recepciju barbizonske škole, impresionizma, postimpresionizma i, nešto kasnije, fovizma. Sa kolonijom u Nađbanji pojavili su se slikari i intelektualci koji su težili ka modernom izrazu. U Nađbanji su, takođe, radili vojvođanski slikari Jožef Pehan (Pechán József, 1875–1922), Bela Farkaš (Farkas Béla, 1894– 1941), Šandor Olah (Oláh Sándor, 1886–1966), Zora Petrović, Ivan Radović, Arpad G. Balaž (Balázs G. Árpád) i dr. Sa kolonijom u Nađbanji je nastao bitni fenomen vojvođanske umetnosti, a to je osnivanje i delovanje umetničkih kolo- 2 Miško Šuvaković, „Jezik umetnosti – nomadizam Slavka Matkovića“, iz: Asimetrični drugi. Eseji o umetnicima i konceptima, Prometej, Novi Sad, 1996, str. 122–124; i Balint Sombati, „Okruženje: Subotica“, u: „Život je san života – Mentalni kontaktor i mentalni avanturista Slavko Matković“, iz: Nebojša Milenković, „Filozofija umetnosti ili umetnost kao filozofija“, iz: Nebojša Milenković (ed.), Ich bin Künstler Slavko Matković, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2005, str. 200–202. 3 Irén Kirimi Kisdéginé (ed.), Počeci mađarske savremene umetnosti – Slikarska kolonija u Nađbanji, Muzej savre- mene umetnosti, Beograd, 1975; Bela Duranci (ed.), Nađbanja i Vojvođani – Sto godina umetničke kolonije, XXXIII likovni susreti, Subotica, 1996. 10 nija na Paliću, u Bačkoj Topoli, Velikom Bečkereku, Ečki, Senti itd., kroz ceo dugi dvadeseti vek.4 Posebno uticajan mađarsko-nemački umetnik bio je Jožef Pehan5. Rođen je u Čibu, slikarstvo je učio na akademiji (Akademie der Bildenden Künste München, 1889–1892) i u privatnoj školi Šimona Hološija (1904) u Minhenu. Upoznao je mađarske umetnike Šandora Cifera (Ziffer Sándor, 1880–1962) i Ernea Geca (Götz Ernő), koji su bili povezani sa Nađbanjom. Boravio je u Parizu, delovao u Budimpešti gde je bio jedan od osnivača „Doma umetnosti“ (Művészház), te pod pokroviteljstvom „Doma umetnosti“ samostalno izlaže u Vrbasu, Kuli, Palanci i Somboru. Posle Prvog svetskog rata živi u Vrbasu, gde slika, vaja, komponuje, projektuje zgrade i enterijere. Jožef Pehan je u slikar- skom razvoju prošao put od modernog akademizma do simbolizma, secesije sa izvesnim uticajima impresionizma. Bitan je rad i Ištvana (István) Oldala, koji je otvorio slikarsko-fotografski atelje 1854. godine u Velikom Bečkereku, u kome je 4 Bela Duranci, Umetničke kolonije, Osvit, Subotica, 1989. 5 Bela Duranci, Bordás Győző (eds), A két Pechán – Dva Pehana, Forum, Novi Sad, 1982. Jožef Pehan, Gospodin lumpuje, oko 1914. 11  radio do 1902, kada je radnju preuzeo Ištvan (István) Hen- rik Oldal, koji je delovao do 1921.6 Tehničkim razvojem od dagerotipije do industrijske proizvodnje „mehaničke slike“ fotografija je postala sredstvo umetničkog, doku- mentarnog i, svakako, ideološkog7 rada u konstruisanju i predočavanju izgleda svakodnevice. Proces odvajanja fo- tografije od slikarstva može se pratiti upravo fotografskom evolucijom ateljea Oldalovih. U Vojvodini (Novi Sad i Subotica) dvadesetih go- dina dvadesetog veka delovao je postekspresionistički, aktivistički i prodadaistički pokret mađarskih8 umetnika okupljenih oko avangardnog časopisa na mađarskom jezi- ku Út9 (Put, Novi Sad, 1922–1925) i novine Hirlap (Glas- nik10, Subotica, 1922). Časopis Út je bio blizak mađarskom aktivizmu Lajoša Kašaka (Kassák Lajos, 1887–1967), dok su subotički dadaisti, okupljeni oko dada kluba i akcionog programa dada matinea, bili bliski dadaizmu Šandora (Sándor) Barte (1897–1938).11 Mađarska emigracija se formira neposredno posle Prvog svetskog rata kada su se levo orijentisani intelektualci sklanjali iz Budimpešte i Baranjske republike u vreme Hortijevog političkog terora. Avangardni centar mađarskog aktivizma se oformljuje u Beču, a deo emigracije se sklanja u Kraljevinu SHS, pre svega u Beograd, Bečkerek, Novi Sad i Suboticu.12 To su bili Zoltan Čuka (Csuka Zoltán, Plandište, 1901. – Erd, 1984), Janoš Čuka (Csuka János, 1902–1962), Floriš Mikeš (Mikes Flóris), Peter Lerinc (Lőrinc Péter, pseudonimi Časopis Út, III godište, br. I, Novi Sad, 1924. Láng Árpád, Žarko Plamenac), a iz drugih krajeva 6 Bela Duranci, Zoltan Kalapiš – Bečkerečki svetlopisac, Foto-kino savez Vojvodine, Novi Sad, 1986. 7 Ovde se pojam „ideološki rad“ koristi u smislu izvođenja društvene i kulturne subjektivizacije individuuma. 8 Imre Bori, Književnost jugoslovenskih Mađara, Matica srpska, Novi Sad, 1979. 9 Prema dosadašnjim saznanjima sačuvano je šest brojeva časopisa Út: brojevi 1, 2 i 3 iz 1922. godine, broj 1 iz 1923. godine, broj 1 iz 1924. godine i broj 1 iz 1925. godine. 10 Hirlap (Glasnik) je novina jugoslovenskih Mađara. Novina je pokrenuta u Subotici u decembru 1921. Zabran- jena je 1929. godine. 11 Ferenc Nemet, „Predstavnici srpske avangarde u mađarskom časopisu Út“, iz: Vida Golubović, Siniša Tunjević (eds), Srpska avangarda u periodici, Matica srpska, Novi Sad i Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1996, str. 387–393. 12 Vida Golubović, „Dada u Subotici“, Književnost, br. 7–8, Beograd, 1990, str. 1383–1388; i Marija Cin- dori, „Aktivistička dadaistička matineja u Subotici“, iz: Dragomir Ugren (ed.), Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi 1920–2000. … Granični fenomeni, fenomeni granica, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2002, str. 32–49. 12 Mađarske su pristigli Šandor Harasti (Haraszti Sándor), Ištvan Tamaš Kraus (Krausz István Tamás), Lajoš Fekete (Fekete Lajós), Janoš Detre (Dettre János), kao i slikari Petar Dobrović, Jene Lenkei (Lenkei Jenő), Geza Hodi (Hódi Géza) i dr. Intelektualna i politička klima koju su ovi autori oformili bila je bitno povezana sa problemom dvostrukog statusa „emigrantske manjine“ i manjine otvorene ka emancipatorskom i internacionalnom projektu modernizma, pre svega ka avangardističkim recepcijama i razvojima Kašakovog aktivizma i Arpad G. Balaž , Večna povorka smrti, 1930. 13  internacionalne dade.13 Ovi autori su uspostavili i zadržali „govornu platformu“ mađarskog jezika, sa koje su ulazili u komunikaciju sa autorima hrvatskog i srp- skog modernizma i avangarde. U ovom kontekstu je anticipiran „transkulturni“ model komunikacije među manjinskim grupama na sopstvenom – mađarskom – jeziku. Subotički umetnici, za razliku od časopisa Út, bili su bliski dadaističkom pristupu Šandora Barte. Barta je delovao u Kašakovom krugu u Beču do 1922, kada pokreće levičarski časopis Obešeni čovek14 (Akasztott Ember, 1922–1923), koji je imao uticaja na subotičku dadaističku scenu. Subotički aktivistički i dadaistički matinei bili su povezani sa Micićevim zenitističkim i Aleksićevim dadaističkim nastupima. Na primer, pozivnica za Matine u novembru 1922. bila je naslovljena sa „Jugoslovenski aktivisti“. Na pozivnici su se našli sledeći umet- nici: Ljubomir Micić, Endre Arato (Arató), Arpad Lang,15 Zoltan Čuka, Andor Šugar (Sugár Andor), Virgil Poljanski, Dragan Aleksić, Mihailo Petrov, Šandor Barta, Lajoš Kašak i dr.16 Izvan tokova savremene umetnosti delovao je slikar Nađapati Kukac Peter (Nagyapáti Kukac Péter, Bačka Topola, 1908–1944). Novija – kulturalno orijenti- sana teorijska tumačenja istorije umetnosti vode ka izdvajanju i identifikovanju marginalnih ili outsiderskih umetničkih praksi, tj. ka lociranju i interpretiranju marginalnih drugosti u odnosu na velike umetničke prakse i diskurse univer- zalnog modernizma. Internacionalnom apstrahujućem modernizmu se, često, suprotstavljaju regionalni singularni realizmi. Singularnim realizmima naziva se pokušaj celovitog zahvatanja vidljive pojedinačnosti, fragmentarnosti ili regionalnosti. Reč je, takođe, o opsesivnom zdravorazumskom realizmu koji je vezan za sasvim određeno geografsko, životno i kulturalno određenje subjek- tivnosti i svakodnevnog života. Može se, zato, napraviti jasna razlika između „naivnih“, „amaterskih“ ili „privatnih“ umetničkih delatnosti, kao kanonizo- vanih „izvornih“, „egzotičnih“, „patrijarhalno-konzervativnih“ ili „komerci- jalnih“ slikarskih produkcija naivne umetnosti, naspram outsiderskih neuk- lopljenih i provokativnih, ponekad subverzivnih ili, tek, boemskih slikarskih i oblikovnih praksi. Outsiderstvo sadrži jedan, nameran ili nenameran, kritički čulno predočivi potencijal koji je izvan ili iznad kanona moderne umetnosti i zvaničnih kulturalnih dominacija, odnosno građanskih ili akademskih kanon- 13 Thimoty O. Benson (ed.), Central European Avant-Gardes: Exchange and Transformation, 1910–1930, LACMA, Los Angeles, 2002; i Thimoty O. Benson, Éva Forgács (eds), Between Worlds: A Sourcebook of Central European Avant-Gardes, 1910–1930, LACMA, Los Angeles, 2002. 14 Časopis Akasztott Ember (Obešeni čovek) je aktivistički časopis koji je izdavao Šandor Barta u Beču 1922. i 1923. godine. 15 Láng Árpád, Idő és művészet (Aktivista írások). Életjel, Szabadka, 1972; u prevodu: Arpad Lang, Vreme i umetnost (Aktivistički spisi). Eletjel, Subotica, 1972. 16 Vida Golubović, „Dada u Subotici“, Književnost, br. 7–8, Beograd, 1990, str. 1383–1388; prilog, str. 1401. 14 Peter Nađapati Kukac, Do pustare se čuje muzika sa radija, 1932. izacija umetničkog, estetskog i kulturno vrednog. Reč je, najčešće, o opsesivnim doslovnim realizmima kojima se svet čini vidljivim do detalja, i to detalja koji kao da su jednako vredni i bitni za razumevanje i doživljaj viđenog – onoga što vidi slikar kao svoju bitnu i okružujuću realnost. Jedan od preteča i anticipatora žara „seoskog slikarstva“ i „regionalnog realizma“ u Vojvodini je Peter Kukac Nađapati.17 Rođen je i živeo je u Bačkoj Topoli i okolini. Rođen je kao deveto dete u seoskoj porodici. O njegovom školovanju nema podataka, sem podatka da 17 Juhász Erzsébet, Bordás Győző i Csemik Attila, Nagyapáti Kukac Peter – 1908–1944, Forum, Novi Sad, 1985. 15  je završio prvi razred državne građanske škole 1922–23. godine. Postoji i jedan nepotpisan novinski članak o talentovanom crtaču iz Topole, koji je objavljen u Hirlapu 1923.18 Peter Bičkei (Péter Bicskei), učitelj crtanja iz Topole, podržavao je i želeo da omogući umetničko školovanje Peteru Nađapatiju Kukacu. Postoje kontroverzni podaci o tome da je Peter Nađapati verovatno učio slikanje kod Šandora Olaha ili Arpada G. Balaža, te da je išao u Italiju19 radi izučavanja um- etnosti, odnosno da nije nikada ni krenuo na put za Italiju već da je deo novca za put propio itd. Ostatak života je proveo lutajući po salašima oko Bačke Topole, gde je slikao domaćine, prizore sa salaša ili gradske prizore za novac, hranu, piće i prenoćište. Sve te priče o Peteru Kukacu Nađapatiju prerasle su u lokalne mitove o usamljenom i talentovanom čoveku negde na kraju sveta.20 Njegov realizam je blizak i analogan realizmima njegovih savremenika okupljenih oko hrvatske grupe Zemlja, te nešto manje blizak slikarima naivne Hlebinske škole, koje su podržavali članovi grupe Zemlja.21 Peter Nađapatijev dosledni realizam se može porediti i sa njegovim savremenicima, slikarima, iz konteksta nemačke nove objektivnosti (Neue Sachlichkeit), pre svega onim autorima koji su bili orijentisani ka seoskim temama ili pojavnosti gradske, odnosno seo- ske srednje klase, među kojima su Ernst Tomas (Ernst Thomas), Grete Jirgens (Grethe Jürgens), Karl Riter (Karl Rüter).22 Sasvim paradoksalno i retrospek- tivno, njegovo slikarstvo se može porediti sa američkim regionalnim real- izmima 23 karakterističnim za američke provincijalne slikare devetnaestog veka i prve polovine dvadesetog veka, na primer sa izvesnim slikama Edvarda Hiksa (Edward Hicks), Džona Stjuarta Karija (John Stuart Cuurry), Tomasa Harta Bentona (Thomas Hart Benton), Granta Vuda (Grant Wood). Slikarske primere iz njemu savremene umetnosti nije – sigurno – mogao poznavati, mada sličnosti između njegovih dela i izvesnih slikarskih produkcija postoje. Te sličnosti su, verovatno, posledica bliskih uslova života i slikarskog rada unutar zatvorenih i dalekih provincija, gde slikar reaguje zdravorazumskim pogledom i racionalnim pismom na vidljivi svet koji želi i mora da prikaže. 18 Članak iz Hirlapa, god. 3, br. 160, 15. jul 1923. 19 Imre Šafranj, „Na tragu Nađapati-Kukaca“ (1957), iz: Odlazak, Forum, Novi Sad, 1972, str. 112. 20 Bela Duranci, „Tri dečaka siromaha“, iz: Vojvodina – bogatstvo razlika, KI društvo PČESA, Novi Sad, 2002, str. 77–89. 21 Josip Depolo, „Zemlja 1929–1935“, iz: Protić, M. B. (ed.), 1929–1950: Nadrealizam Postnadrealizam Socijalna umetnost Umetnost NOR-a Socijalistički realizam, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1969, str. 36–50. 22 Sergiusz Michalski, New Objectivity – Painting, Graphic Art and Photography in Weimar Germany 1919–1933, Taschen, Köln, 2003. 23 Videti, na primer: Erika Doss, Benton, Pollock, and the politics of modernism – From regionalism to abstract expressionism, The University of Chicago Press, Chicago, 1995; ili Jonathan Harris, „The vernacular tradition“, u: „Modernism and Culture in USA, 1930–1960“, iz: Paul Wood, Francis Frascina, Jonathan Harris, Charles Harrison (eds), Modernism in Dispute – Art since the Forties, Yale University Press New Haven, London, 1993, str. 18–24. 16  Druga velika figura mađarske autsajderske umet- nosti je Emerik Feješ. Rođen je u Osijeku 1904. godine, a njegova porodica se naselila u Novom Sadu 1909. Izučio je dugmetarsko-češljarski zanat kod oca. Radio je i živeo između dva svetska rata kao dugmetar, češljar, trgovački pomoćnik i strugar u raznim gradovima Kraljevine SHS i Jugoslavije (Beograd, Rijeka, Zagreb, Celje, Maribor, Osijek). Tokom Drugog svetskog rata živeo je u Pešti i Nađvaradu (Nagyvárad). Vratio se u Novi Sad 1945, gde ostaje sve do smrti 1969. godine. Slikarstvom je počeo da se bavi 1949. godine nakon odlaska u invalidsku penziju. Izlaže od 1955. godine. U ranom periodu radio je aktove, portrete, mrtvu prirodu i žanr-scene, a od 1954. godine radi isključivo na arhitektonskim prizorima. Feješ je u žanrovskom smislu postao slikar gradova. Bio je jedan od retkih urbanih slikara opsednut modernošću i kulturnom naslojenošću pojavnosti grada. Izvodio je jednostavne, modernistički pročišćene kompozicije frontalnih predsta- va arhitektonike, kao i alogične perspektive.24 Arhitekton- Emerik Feješ, Novi Sad, oko 1967. ika je prikazana izrazito geometrizovano, sa naglašenim horizontalnim i vertikalnim linijama, te jasnim bojama. Većina njegovih dela je nastala na osnovu uzoraka u crno- belim razglednicama gradova (Parlament u Pešti, 1955; Sv. Marko, Venecija, 1956; Milano, 1958; Brisel, Gradska većnica, 1959; Motiv iz Minhena, 1958; Notr Dam, Pariz, 1962; Big Ben, Parlament, 1962; Beč, Stephansdom, 1967; Subotica, 1960). Imre Šafranj25 (Sáfrány Imre, 1928–1980) delovao je kao akademski slikar, kritičar, ilustrator, novinar i pisac. Veliki deo njegove umetničke zaostavštine uništen je u požaru koji je zahvatio subotičku Gradsku kuću u novem- bru 1970. Razrađivao je slikarska dela karakterističnih modernističko-ekspresivnih stilizacija biljnih ili životinjskih motiva: Čkalj ili Paun (1956). Njegov stilizo- vani asocijativni i emotivno tonirani ekspresionizam je 24 Mića Bašičević (ed.), Feješ, Seljačka umjetnička galerija umjetnosti, Zagreb, 1956; Matko Meštrović, Emerik Feješ, Galerija Doma sindikata, Beograd, 1969; Emerik Feješ, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1997; Vladimir Crnković, „Emerik Feješ“, iz: Strani majstori iz kolekcije Hrvatskog muzeja naivne umjetnosti, Hrvatski muzej naivne umjetnosti, Zagreb, 2006, str. 46–48. 25 Tolnai Ottó, Sáfrány Imre, Novi Sad, 1978; Imre Šafranj, Na tragu (putopisi, eseji, kritike), Osvit, Subotica, 1971. 17  Imre Šafranj, Ljubičasti šaman, 1976. 18 svakako bio deo atmosfere socijalističkog estetizma. Umetnik je u svom opusu načinio jedan neočekivani iskorak serijom kolaža iz 1970. Ti kolaži su bili jed- nostavne strukture nađenih pa citiranih papirnatih predmeta kao što su vozne karte, ulaznice, flajeri, omoti itd. Karakteristično je da kolaži nemaju asocijati- van već izrazito doslovan karakter, što ih čini ekscesom u odnosu na njegov slikarski opus. Pojava enformela u Vojvodini odigravala se, za razliku od Beograda, na mar- ginama socijalističkog estetizma malobrojnim i u veoma izolovanim eksperi- mentima sa statusom i potencijalima dekonstruisanja autonomije i pikturalno- mimetičko-ekspresivne određenosti slikarske površine. Istoričar umetnosti Ješa Denegri u istorizacijama 26 vojvođanskog enformela ukazuje na autentičnu individualističku i usamljeničku prirodu istraživanja granica enformela: „Zas- tupnici enformela i slikarstva materije koji tokom cele svoje aktivnosti deluju na vojvođanskoj umetničkoj sceni, za razliku od beogradskih predstavnika istog 26 Ješa Denegri, „Enformel i slikarstvo materije“, iz: Dragomir Ugren (ed.), Centralnoevropski aspekti vojvođan- skih avangardi 1920–2000. … Granični fenomeni, fenomeni granica, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2002, str. 52–53; Ješa Denegri, „Enformel u Vojvodini“, iz: Ješa Denegri, Šezdesete: teme srpske umetnosti, Svetovi, Novi Sad, 1995, str. 48–54; i Ješa Denegri, „Enformel u Vojvodini“, iz: „Koincidencije i paralele: pojave enformela u Španiji i Srbiji“, Zbornik Katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, Beograd, 2006, str. 30–31. Jožef Ač, Egzaktno kretanje, 1961. 19  usmerenja, neće među sobom održavati redovne i tesne radne veze: József Ács i Bogdanka Poznanović, iako žive u Novom Sadu, pripadaju raznim generacijama, Pál Petrik usamljeno radi u Subotici. Izolovani, bez podrške kritike ka ovoj tendenciji, oni neće stići da na vojvođanskoj sceni uspostave zajednički fenomen enformela, iako će svako od njih pojedinačno biti svestan jezičkih i duhovnih svojstava sopstvenog slikarskog usmerenja. Za Ača i Petrika postoje podaci da su posetili Bijenale ‘trijumfa enformela’ u Veneciji 1958. i tada upoznali prikazana odgovarajuća evropska zbivanja. Bogdanka Poznanović je izrazito intelektualna i vrlo ažurno informisana umetnica, sa čestim generacijskim kontaktima u drugim jugoslovenskim umetničkim centrima, a preko poznanstva sa Markom Ristićem bez sumnje je bila upućena u principe nadrealističkog automatizma kao iskustva koje ima znatnog uticaja na genezu slikarstva gesta i materije.“ Izuzetan kvalitet vojvođanskih enformel-slika je njihova pikturalna nereferencijalnost, plošna reduktivnost i očigledna neasocijativnost. Slikar i kritičar Jožef Ač27 je u malom broju slika (Egzaktno kretanje, 1961) realizovao izrazite, gestualne i materijalno pozicionirane slike koje se mogu okarakterisati kao dela radikal- nog enformela. Slikar i scenograf Pal Petrik (Subotica, 1916–1996) je ukazao na procese istraživanja i razrađivanja unutar materijalnog pikturalnog polja slike (Eksperiment I, 1961). Aktivizam Jožefa Ača nalazi se iza brojnih projekata u vojvođanskim kolonijama, na primer delovanje grupe EK u koloniji u Senti. 27 Herceg János, Sziveri János, Sava Stepanov, Ács József, Forum, Novi Sad, 1986. Pal Petrik, Eksperiment I, 1961. 20 Ferenc Maurič, Strelište, 1971. Mikloš Biro, Al’ ko je kriv što volim kamenje, oko 1968. Ferenc Maurič (Maurits Ferenc, 1945) je u okviru nove figuracije raz- vio prepoznatljivi slikarski izraz, razvijan od apstraktnog ekspresionizma i egzistencijalističke figuracije do pop-arta. Reč je o sasvim ubrzanom modernističkom stvaranju koje je obećalo kritični izraz i predočivost subjek- tivnosti u poznom modernizmu. Jedna od neobičnih, ekscentričnih i marginalnih figura subotičke scene bio je i Mikloš Biro28 (Bíró Miklós, 1948–1975). Njegove modernističke slike, na primer Bez naslova (1970), nastajale su kao specifični gestovi urbanog usamlje- nika koji reaguje na aktuelnost i egzistencijalne teskobe modernosti. Reč je o novofigurativnim egzistencijalistički motivisanim kompozicijama u kojima se približavaju ekspresivni gest i karikaturalne predstave. Po Slavku Matkoviću, bitna odlika slikarstva Mikloša Biroa je razlika između sveta i pogleda u egz- istencijalnom otkrivanju svakodnevnih oblika života.29 Biro je bio neka vrsta hroničara-slikara subotičkog intelektualnog života. Umetnici sa radikalne margine u epohi postmoderne bili su, svakako, Bada Dada i dr Marijaš.30 Oni su sa autsajderskih pozicija, izvan umetničkog i kultur- alnog sistema prešli u domene alternativnih umetničkih praksi subvertirajući 28 Bíró Miklós (1948–1975), Forum, Novi Sad / Újvidék, 1984. 29 Slavko Matković, „Biro Miklošu pred slike“, iz: Bíró Miklós (1948–1975), Forum, Novi Sad / Újvidék, 1984, str. 23. 30 Katalog: Dr Mariaš + Bada Dada, Dom omladine, Beograd, 1995; ili Szombathy Bálint, dr Máriás Képzőművés- zete, A38 Kulturállis Kht. – Magyar Műhely Kiadó, Budapest, 2007. 21  moć visoke umetnosti, te povezujući i konfrontirajući vi- soku i popularnu kulturu – vizuelne umetnosti i rok-punk ponašanje. Tibor Bada (Bada Dada, 1963–2006) rođen je u Novom Sadu. Završio je srednju grafičku školu u Novom Sadu. Pohađao je Višu novinarsku školu u Beogradu. Bavio se stripom, slikarstvom, poezijom, urbanim aktivizmom, performansom i rok muzikom. Radio je u studiju crtanog filma Čabe (Csaba) Varge u Budimpešti. Izlagao je grupno od 1977, a samostalno od 1981. godine. Bada Dada je beskompromisni umetnik koji je delovao na presecima individualnih i javnih pop-urbanih mi- tologija. Njegovo pesničko, performersko, strip-crtačko ili slikarsko delo bilo je deo izvođenja urbanih folklora Novog Sada, Beograda i Budimpešte u devedesetim godinama XX veka. Poigravao se sa kritikom potrošačkog Bada (Tibor) Dada, Palićki monstrum se povlači, društva, kulturnim ikonama i taktikama kič prikazivanja druga polovina 80-ih. i izražavanja. Dr Marijaš (dr Máriás Béla, 1967) nastupa od 1986. godine. Razradio je stil marginalne i urbane vizuelne i performerske ekspresije. Bada Dada i dr Marijaš su uspostavili poetičko-metaforičko-simbolički izraz reagovanja i improvizovanja u apsurdnim situacijama iz života „malog čoveka“. Uloga autsajdera je postavljena kao kritički model intervencije u savremenom tehnokratizova- nom svetu. Nastupali su sa muzičkom performans grupom Naučnici (Tudósok, Scientists, Scholars) i izdavali muzičke trake / CD-e. Jedan poseban i izuzetan slučaj jugoslovensko- vojvođansko-mađarske umetnosti je delovanje grupe Bosch+Bosch, koja označava i određuje bitni iskorak od neoavangardnog eksperimenta, preko konceptualne um- etnosti, do pluralnih postmodernih praksi i savremenih tendencija. U kontekstu Bosch+Boscha prepoznatljiv je umetnički rad Atile Černika (Csernik Atilla). 22 Bosch + Bosch, kolektivni rad, 1970. 23  Slavko Matković, Juče se raspao Bauhaus, 1979. (?) 24 Neoavangarda i konceptualna umetnost Eksperiment u delu grupe Bosch + Bosch Neoavangarde31 se najčešće opisuju kao ekscesne, eksperimentalne i eman- cipatorske umetničke prakse koje su nastajale kao rekonstrukcije, reciklaže ili revitalizacije specifičnih praksi istorijskih avangardi, posebno dade, nadrealiz- ma ili konstruktivizma; zatim kao konkretno zamišljane, ali marginalno pozi- cionirane, projekcije velikih modernističkih i avangardističkih tehnoloških, emancipatorskih, političkih i umetničkih utopija; te, konačno, kao uspostav- ljanja autentičnih kritičkih, ekscesnih, eksperimentalnih i emancipatorskih umetničkih praksi u hladnoratovskoj klimi dominirajućeg visokog modern- izma na političkom Zapadu i dominirajućeg socijalističkog modernizma na političkom Istoku.32 Istorijske avangarde su nastajale od kraja devetnaestog veka do poznih dvadesetih i ranih tridesetih godina dvadesetog veka. Karakteriše ih ekscesni, eksperimentalni i inovatorski umetnički aktivizam u buržoaskom industri- jskom društvu. Naprotiv, neoavangarde više nemaju status prethodnice ili pokretačke paradigme u odnosu na modernu i modernizme, već imaju karakter korektivne, alternativne, kritičke ili subverzivne prakse unutar dominant- nog visokog modernizma, odnosno socijalističkog modernizma, razvijenog 31 Mikloš Sabolči, Avangarda & Neoavangarda, Narodna knjiga, Beograd, 1977; Benjamin H. D. Buchloh, Neo-Avantgarde and Cultural Industry. Essays on European and American Art from 1955 to 1975, The MIT Press, Cambridge MA, 2000; Miško Šuvaković, Dubravka Đurić (eds), Impossible Histories – Historical Avant-gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918–1991, The MIT Press, Cambridge MA, 2003; i, svakako, Hal Foster, „Who’s Afraid of the Neo-Avant-Garde?“, iz: The Return of the Real, The MIT Press, Cam- bridge Mass, 1996, str. 1–33. 32 Laura Hoptman, Tomaš Pospiszyl (eds), Primary Documents – A Source Book for Eastern and Central European Art since the 1950s, The MOMA, New York, 2002; Miško Šuvaković, Dubravka Đurić (eds), Impossible Histories – Historical Avant-gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918–1991, The MIT Press, Cambridge Mass, 2003, str. 210–245; Aleš Erjavec (ed.), Postmodernism and the Postsocialist Condition. Politi- cised Art under Late Socialism, California University Press, Berkeley, 2003; Irwin (ed.), East Art Map – Contem- porary Art and Eastern Europe, Afterall Books, London, 2006. 25  postindustrijskog društva. Paradigme neoavangarde se, zato, ne mogu jednostavno identifikovati kao avangarda iz druge ruke33, već se moraju interpretativno preispiti- vati kao izvođenja različitih kritičkih, emancipatorskih, stvaralačkih, proizvodnih ili bihevioralnih mogućnosti u umetnosti i kulturi visokog hegemonog modernizma. „Neoavangardom“ se, zato, imenuju eksperimen- talne, istraživačke, ekscesne i kritičke umetničke prakse, tj. umetničke grupe, pokreti i individualne prakse koje razvijaju imanentnu kritiku dominantnog modernizma posle Drugog svetskog rata. „Neoavangardom“ se – u najopštijem smislu – označavaju pojave posle enformela, različiti neokonstruktivizmi, neodada, fluksus, hepening (happening), književna istraživanja (letrizam, konkretna poezija, vizuelna poezija, pattern tekstualnost, fonička Atila Černik, Textgalan, 1978. poezija, performans poezija, novi roman, razni oblici tekstualnih proizvodnji i performativnih akcija), eks- perimentalna i elektronska muzika, eksperimentalni i antidramski, odnosno telesni i ambijentalni teatar, eksperimentalni film (underground film, strukturalni film, politički film, prošireni film), strukturalna high-tech arhitektura i dizajn. Umetničko delo u jednom trenutku prestaje da bude sam, završen i zatvoren komad34, tj. stvoreni obliko- vani komad. Umetničko delo postaje složeno izvođenje (performing) proizvodnje, razmene i potrošnje odnosa pojava i koncepta kao složenih višemedijskih tekstova u specifičnim istorijskim i kulturalnim kontekstima – svetovima umetnosti i kulture. Umetničko delo je neka vrsta semiološki odredljivog tekstualnog događaja koji stabilizuje ili destabilizuje kontekstualnu situaciju, a to znači funkciju i mikroekologiju, umetničkog dela. Zato se neoavangardom kao protokonceptualizmom nazivaju sasvim heterogena, često neodređena i otvorena polja praktičnih i konceptualnih transformacija pojavnosti, 33 Peter Birger, Teorija avangarde, Narodna knjiga, Beograd, 1998, str. 91. 34 Umberto Eco, Otvoreno djelo, Veselin Masleša, Sarajevo, 1965. 26 Laslo Salma, Homage to Dada, 1972. 27  Laslo Kerekeš, Subotica-Zadnja stanica, 1989. statusa i funkcija umetničkog delovanja i ontologiziranja dela u paradigmama modernizma početkom druge polovine dvadesetog veka. U neoavangardnim protokonceptualizmima započinje složeno i hibridno istraživanje odnosa: umetnik–delo–kontekst–društvo.35 Konceptualna umetnost 36 (Conceptual Art) je autorefleksivna, analitička, kritička, proteorijska i metajezička umetnička praksa zasnovana na istraživanju karaktera, koncepta i sveta umetnosti. Umetnička dela koja nastaju u koncep- tualnoj umetnosti su koncepti (vizuelno-verbalni predlošci) i teorijski objekti (umetnička dela kao uzorci teorijske rasprave), koji se pojavljuju na institucio- nalnom, aksiološkom ili interpretativnom mestu izlaganja likovnog umetničkog dela, a njihov smisao je: (a) unošenje poremećaja u tradicionalne i uobičajene modernističke konven- cije stvaranja, prezentovanja, recepcije i potrošnje autonomne i visokoestetski izvedene umetnosti; i (b) zasnivanje proteorijskog istraživanja u domenima umetničkih praksi iz kojih je teorija bila isključena (modernistička nemost slikarstva i skulpture). Konceptualna umetnost je autorefleksivna pošto se zasniva na specifikaciji procedura izvođenja umetničkog dela, na proteorijskoj indeksaciji konteksta izvođenja i recepcije umetničkog dela, odnosno na analizi sveta ili sistema um- etnosti kao oblika kulturalne i društvene politike. Konceptualna umetnost je 35 Redakcijski uvodnik: „Umetnost, družba/tekst“, Razprave Problemi, št. 3–5, Ljubljana, 1975, str. 1–10. 36 Ursula Meyer, Conceptual Art, A Dutton Paperback, New York, 1972; Ann Goldstein, Anne Rorimer (eds), Reconsidering The Object of Art: 1966–1975., The MOCA, Los Angeles, 1996; Alberro, Alexander, Stimson, Blake (eds), Conceptual Art: A Critical Anthology, The MIT Press, Cambridge Mass, 1999. 28 Atila Černik, dok ste posmatrali ovu površinu, 1973. analitička jer je zasnovana na posmatranju umetnosti u formalnom i političkom smislu kao društvenog konstrukta, a ne kao područja autonomnog estetskog, bezinteresnog iskustva. Konceptualna umetnost je stvarno – ili pseudo – kritička praksa jer se zasniva na problemskom pristupu statusu i funkcijama umetnosti, kulture i društva. Reč je o proteorijskoj praksi jer se u konceptualnoj umetnosti uspostavlja važnost intelektualnog (konceptualnog i teorijskog) rada ili, barem, konceptualnih i teorijskih referencijalnosti. Metajezički ili drugoste- peni status konceptualne umetnosti uspostavljen je time što se konceptualna umetnost postavlja kao interpretacija, modelovanje ili zastupanje pojedinačnog problema umetnosti, sa pozicije jezika ili teorija, odnosno iskustva izvan umetnosti. Time što traže gledište izvan umetnosti na umetnost, konceptualni umetnici započinju, bitnu i temeljnu, autokritiku a, zatim, kritiku modernizma i modernističke utopije o samoj ili autonomnoj umetnosti. Pri tome, konceptu- alna umetnost kao autorefleksivna, kritička, proteorijska i metajezička praksa u umetnosti jeste istraživačka praksa. Njen istraživački karakter se razlikuje od pronaučnog istraživačkog karaktera neokonstruktivizma i istraživačkog emancipatorskog rada fluxus umetnika, po tome što se u njoj istraživanje određuje kao konceptualna terapija sopstvene discipline u Vitgenštajnovom 29  Atila Černik, Vizualizacija slova, 1973. (Wittgenstein)37 smislu ili kao, neka vrsta, detektivskog pretraživanja prob- lemskih slučajeva u složenim praksama i bihevioralnostima sveta umetnosti, kulture i društva. Jugoslovenska konceptualna umetnost je nastajala u složenim procesima koji su prvobitno, do 1971. godine, nazivani „konceptualna umetnost“, a, zatim, tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih godina kao „postobjektne pojave“, „nova umetnost“, „prošireni mediji“ i „nova umetnička praksa“38. Pojam „nova umetnička praksa“ se ustalio i označavao je različite umetničke pojave (u lik- ovnim umetnostima, književnosti, filmu, teatru, muzici) koje su bile umetnička analiza, kritika, subverzija i nadilaženje tada važećeg umerenog socijalističkog modernizma. Pojam nova umetnička praksa39, zbog svoje otvorenosti, te na- merne i pozitivne neodredljivosti, ubrzo po predlogu i prvoj upotrebi, uveden je u opticaj u kolokvijalnom kritičkom žargonu, gde je ostao dugo primenjivan, 37 Ludvig Vitgenštajn, Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd, 1980. 38 Marijan Susovski (ed.), Nova umjetnička praksa 1966–1978, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1978. 39 Videti belešku 6. 30  uz dodatak nova umetnička praksa sedamdesetih, da bi se time priznalo i istaklo da je i posle ovog perioda u savremenoj umetnosti došlo do niza „novih praksi“ (naravno, drugačijeg porekla, karaktera i značenja).40 Pojam „nova umetnička praksa“ je uveden da bi se napravio interpretativni kontekstualizujući diskurs koji je trebalo da poveže sasvim različite umetničke produkcije neoavangardi šezdesetih (Gorgona, minimal art, vizuelna poezija, konkretna poezija, hap- pening) i ranih postavangardi sedamdesetih (konceptualna umetnost, land art, body art, performance art, video art, politička umetnost, analitička umetnost, ambijentalna umetnost, feministička umetnost) u aktivističkoj konfrontaciji prema dominantnim modernističkim tendencijama unutar samoupravnog socijalističkog društva. Drugim rečima, pojam „nova umetnička praksa“ je sa zamislima „konceptualne umetnosti“ povezao zamisli „protokonceptualizma“ i zamisli „postkonceptualizma“. Nova umetnička praksa je postala obeležje za stadijum konceptualizacije, performativnog rada i otvaranja novomedijskih produkcija i aktivnosti u jugoslovenskoj umetnosti. 40 Ješa Denegri, „Nova umetnička praksa“, iz: Sedamdesete: teme srpske umetnosti – Nove prakse (1970–1980), Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 22–24. Atila Černik, Letrex 73, 1973. 31  Balint Sombati, Bauhaus, 1972. 32 Atila Černik, Telex, iz serije Badtext, 1971. 33  Atila Černik, Pijemo vino, 1970. 34 Atila Černik Život i umetnost Atila Černik je rođen kao deseto dete u pobožnoj porodici u Bačkoj Topoli početkom Drugog svetskog rata. Studirao je različite škole koje su ga vodile ka bavljenju umetnošću – Višu pedagošku školu likovnog smera u Novom Sadu, istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu i Školu lepih umetnosti (Ecol de Beaux Arts) u Montrealu. Radio je kao nastavnik likovne umetnosti u osnovnim školama i Gimnaziji u Bačkoj Topoli, kao fizički radnik u Montrealu u Kanadi, te kao dizajner u izdavačkoj kući Forum u Novom Sadu od 1969. do 2002. godine. Boravio je kratko vreme u Njujorku (1965. godine). Bio je to tada susret sa svetom njujorškog pop-arta i neodade. Oženio se sa književnicom Eržebet Juhas (Juhász Erszébet, 1947–1998), koja je imala veliki uticaj na njegov umetnički rad i interesovanja. Eržebet Juhas je bila spisateljica, istoričarka umetnosti, profesorka, novinarka, bibliotekarka i naučnica. Doktorsku tezu iz mađarske i jugoslovenske književnosti41 odbranila je 1990. Njena proza je referirala na uzroke i posledice modernog otuđenja i gubljenja tradicionalnih vrednosti individualne i kolektivne subjektivnosti. Koristeći kolažno-montažni postupak kombinovanja dokumenata i podataka, sa jedne strane, i sopstveno iskustvo, sa druge, ona je u svojoj prozi i esejima „oživela“ nestali svet bačke građanske porodice iz palanačkog miljea.42 Atila Černik je sa Eržebet Juhas radio na prvoj monografiji o slikaru Peteru Kukacu. Atila je izveo ilustracije za neka prozna dela Eržebet Juhas. Atila i Eržebet su imali dvoje dece, ćerku Emse (Emese, 1972–2001) i sina Eleda (Elöd, 1976). Atila Černik živi sa Irenom Vadoc u Bačkoj Topoli od 2004. godine. Radio je kao ilustrator i dizajner u više časopisa i novina, među kojima su Képes Ifjúság (1969–1986), Dolgozók (1969– 41 Juhász Erszébet, Az Osztrák-Magyar Monarchia válsághangulata Krúdy Gyula és Miroslav Krleža műveiben, doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Novi Sad, 1990. 42 Juhász Erszébet, Esti följegyzések : (egy évad a balkáni pokolból), Forum, Újvidék, 1993. 35  Atila Černik, ave, iz serije Badtext, 1972. 36 Atila Černik, extam, iz serije Badtext, 1972. 37  Atila Černik, Experiment, portret, iz serije Badtext, 1971. 38  1990), Magyar Szó (1990–1995) i Jó Pajtás (1995–2002) pri izdavačkoj kući Forum u Novom Sadu. Njegov umetnički rad se razvijao sporo i suptilno koncentrisan oko minimalističkih izraza u okviru inter- vencija u poznomodernističkoj i postmodernoj vizuelnoj kulturi. Sa Jozefom Ačom, Palom Petrikom, Jožefom Markulikom, Ferencom Mauričem i Jožefom Benešom učestvovao je u delovanju grupe EK (Erőt Kölcsönző – u slobodnom prevodu: izvor snage) u umetničkoj koloniji u Senti43 1969. godine. Grupa je delovala do 1971. godine. Cilj grupe je bio iniciranje autentičnog i antiprovin- cijalnog umetničkog rada. Umetnici su na intuitivno predočenim zamislima umetnosti posle enformela, posle pop-arta i usred talasanja radikalnih šezdesetih naslutili da „umetnost treba ugraditi u sam život“. Dok je Jožef Ač bio pokretač dešavanja, Atila Černik je delovao iz poza- dine kao sigurni, smireni i neprimetni bitni saučesnik. Černik je prošao kroz grupu Bosch+Bosch i u svojim grup- nim umetničkim projektima je uvek ostao na konceptima traganja za novim senzibilitetom, novim disciplinarnim izražavanjima i stvaranja gde nisu sasvim čvrste granice između umetnosti i svakodnevnog života – tj. preobražaja umetničkog čina u primetnu ili neprimetnu akciju u svetu Atila Černik, exert, iz serije Badtext, 1972. ljudskih odnosa. Černik se kretao u prostorima u kojima su se već izdvajale uticajne figure ili grupe: Katalin Ladik, Judita Šalgo, grupa Bosch+Bosch, grupa KôD, grupa (∃, grupe Januar i Februar, časopisi Új Symposion i časopis Polja, te umetnici, aktivisti i intelektualci oko Tribine mladih u Novom Sadu i u Subotici oko Likovnih susreta. Marksizam (realsocijalizam i samoupravni socijal- izam) je u Novom Sadu i Subotici na prelazu šezdesetih u sedamdesete bio spoljašnji zvanični okvir aktuelne kul- ture, pri čemu je pre bio državotvorni mehanizam vlasti, 43 Olga Kovačev Ninkov, „Geneza programskog stvaralaštva umetničke kolonije Senta“, iz: Miško Šuvaković, Dragomir Ugren (eds), Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini, Muzej savremene umetnosti Vojvo- dine, Novi Sad, 2008, str. 584–594. 39  Jožef Ač u Parizu 1974, fotografija Atile Černika a ne kontekst žive i aktivne kritičke kulture. U takvoj situaciji, pripadnici grupa Bosch+Bosch, KôD i (∃, odnosno brojni intelektualci i umetnici su značenjsku i produktivnu osnovu rada morali stvarati na otvorenoj i eklektičnoj osnovi, što je bio slučaj i sa drugim jugoslovenskim grupama – od OHO-a, preko grupe Penzioner Tihomir Simčić, do beogradskih konceptualističkih grupacija (Grupa šest autora i Grupa 143). Stvaranje značenjske i produktivne osnove rada ost- vareno je testiranjem modela i shematizacija različitog porekla u konkretnom radu i njegovom diskurzivnom okruženju. Ako se na ovaj način shvati proces građenja konteksta onda se može konstatovati da u samu osnovu rada ulaze dva bitna momenta – intertekstualnost: pojedinačni umetnički rad ima aspekte intertekstualnog mapiranja u polju potencijalnih i dostupnih diskursa različitog porekla, te drugostepenost: umetnički rad ne započinje kao prvostepeni da bi evoluirao do metajezičkih funkcija, već se formiranje drugostepenog okvira i prvostepenih realizacija odvija sinhrono kroz nastajanje konteksta delovanja grupe. Eklekticizam i radikalno preispitivanje različitih umetničkih, egzisten- cijalnih i političkih sadržaja i modusa izražavanja, prikazivanja i ponašanja delovalo je kao provokacija (šok-terapija) u sredini jakog birokratskog real- 40 41  Atila Černik, tamexp, iz serije Experiment o, 1972. socijalističkog ustrojstva, koje umetnost vidi kao umereno modernističku nadgradnju partijskih, a time i društvenih interesa. Vojvođanski umetnici na prelazu sedamdesetih u osamdesete su eksplicitno doveli u sumnju umereno modernističke vrednosti umetničke produkcije i na teorijskom i na produk- cionom planu, birokratski utvrđene granice umetnosti, kulture i politike kroz intermedijalnost i intertekstualnost, te ponašanje umetnika birokrate; oni su projektovali novi koncept umetnika u rasponu od umetnika-teoretičara, preko umetnika-šamana, do anarhiste koji destruira društvene vrednosti (porodica– komuna, racionalna svest – droga, partijska politika – individualni ideološki i mitski svetovi, institucionalno–vaninstitucionalno, umetnik kao individual- nost – umetnički kolektiv, estetska vrednost – egzistencijalna vrednost). Susret Atile Černika sa grupom Bosch+Bosch došao je preko Balinta Som- batija u Novom Sadu, s kojim je sarađivao na projektu Mixed Up Underground od 1972. godine. Materijali iz projekta Mixed Up Underground su objavljeni u časopisu Kontaktor 972 iz 1973. godine. Časopis Kontaktor 972 bio je smišljen kao otvorena alternativna intelektualna platforma. Časopis je pokrenuo umet- 42 43  nik Slavko Matković 1972. godine.44 Rad mađarske savremene neoavangardne i konceptualne umetnosti45 – Gabor Tot (Gábor Tóth), Ištvan Harasti (István Haraszty), Šandor Pincehelji (Sándor Pinczehelyi), Đerđ Galantai (Galántai György), Imre Bak, Tamaš Sentjobi (St. Auby Tamás, Szentjóbi Tamás) – pred- stavljen je u Kontaktoru 972, kao i u koloniji u Senti, kada je slikar Ferenc Lantoš (Lantos Ferenc) predstavio delovanje Pečujske radionice 1971. godine. Grupa Bosch+Bosch je imala izložbe u Pečuju i Balatonboglaru 1973. godine. Izuzetna klima saradnje vojvođanskih, jugoslovenskih i mađarskih umetnika odvijala se u uslovima zaoštrene hladnoratovske klime46 kada su politički istok i zapad Evrope bili dramatično razdvojeni. Jugoslavija je bila neka vrsta „medijatorske zone“, a grupa Bosch+Bosch stvarni posrednik u nastanku i razvoju srednjoev- ropskih umetničkih orijentacija od neoavangarde do konceptualne umetnosti. Izložba grupe Bosch+Bosch u Balatonboglaru u Mađarskoj 1973. godine bila je vrhunac takve saradnje. Đerđ Galantai je preuredio jednu crkvu u Balaton- boglaru u izlagački prostor i „alternativni umetnički institut“, koji je delovao punih petnaest godina. Nova mađarska avangardna umetnost se formirala 44 Olga Ninkov-Kovačev, „Ples slova – O umetnosti Atile Černika, a povodom njegove prve retrospektivne izložbe“, iz: Csernik Attila, Gradski muzej u Senti, Senta, 2005, str. 7; Nebojša Milenković, „Filozofija umetnosti ili umetnost kao filozofija“, iz: Nebojša Milenković (ed.), Ich bin Künstler Slavko Matković, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2005, str. 9. 45 „The Absurd as Concept – Phenomena of Hungarian Conceptualism“, iz: Joseph Kosuth, -zeno at the Edge of the Known World, Venice Biennale – XLV International Art Exhibition – Pavilion of Hungary, 1993, str. 185–251. 46 Piotr Piotrowski, In the Shadow of Yalta – Art and the Avant-garde in Eastern Europe, 1945–1989, Reaktion Books, London, 2009. Izložba grupe Bosch + Bosch u Balatonboglaru, 1973. 44 Imre Bak, Write every new thought on a piece of paper and put it in the envelope. At the end of the years count the slips, 1972. izložbama u Balatonboglaru. U okviru letnjeg programa održano je jedanaest izložbi i akcija – projekcije, performansi zvučne poezije, izložbe – od 10. juna do 25. avgusta 1973. Jedna od internacionalnih izložbi je bila Szövegek Texts, održana od 19. do 26. avgusta. Na toj izložbi su nastupili Černik, Kerekeš, Sombati, Matković iz Bosch+Boscha, internacionalni umetnici Švarcenberger (Schwarzenberger), Gerc (Jochen Gerz), kao i jugoslovenski umetnici Franci Zagoričnik, Miroljub Todorović, Vojislav Despotov, te mađarski umetnici Tot, Bak, Halaš, Maurer (Maurer Dóra) i brojni drugi. Atila Černik je sa grupom Bosch+Bosch počeo da sarađuje 1973. godine. Umetnički rad grupe Bosch+Bosch47 danas se, retrospektivno, može opisati kao nomadska praksa prelaženja avangardnih, neoavangardnih i postavangardnih tragova i kodova. Grupu je osnovao Slavko Matković (1948–1994) u Subotici 1969. godine. Grupa pristupa novim umetničkim praksama 1971. godine. Balint 47 Balint Szombathy, „Značajniji momenti u radu grupe Bosch+Bosch“, iz: Marijan Susovski (ed.), Nova umjet- nička praksa 1966–1978, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1978, str. 48–50; Balint Szombathy (ed.), Bosch+Bosch, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1980; Ješa Denegri, „Bosch+Bosch“, iz: Ješa Denegri, Sedamdesete: Teme srpske umetnosti – Nove prakse (1970–1980), Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 43–55; Nebojša Milenković, „Bosch + Bosch“, u: „Umetnost kao istraživanje umetnosti“, iz: Dragomir Ugren (ed.), Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi 1920–2000. … Granični fenomeni, fenomeni granica, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2002, str. 90–92. 45  Izložba grupe Bosch + Bosch u Balatonboglaru, 1973. Sombati (Szombathy Balint, 1952) i Laslo Salma (Szalma Laszlo, 1948–2004) bili su u grupi od osnivanja; grupi se pridružuju Laslo Kerekeš (Kerekes Laszlo, 1954) tokom 1971, odnosno Katalin Ladik (1942) i Atila Černik tokom 1973, a Ante Vukov (1954) tokom 1975. godine. Aktivnost grupe se odvija u pograničnom prostoru Subotice, koja je na rubnim područjima srednje Evrope i na rubnim područjima Balkana, odnosno, u političkom smislu, na rubovima Istočne Evrope. Istovremeno, daleka pro- vincija i mesto kosmopolitizma karakterističnog za ostatke mešovitih carevina kakva je bila Austrougarska. Subotica je grad u kome se šokantno i nespojivo susreću mađarska, srpska i hrvatska kultura u njihovim heterogenim, rasutim i decentriranim oblicima. U paradoksalnom odnosu nespojivosti i susretanja nastajao je nomadski rad grupe Bosch+Bosch. Njihov nomadizam karakterišu pomaci, neprelaženje rastojanja, decentrirane priče, subjektivnosti, neuhvatljive istorije. Njihov rad je na mestu vrelih spojeva različitih avangardističkih tradicija i njihovih istorijskih odslika. Zato se danas, kada se posmatra njihova umetnička zaostavština, ona vidi kao mapa tragova, a ne kao zbirka produkata (jezik, a ne telo). Bilo to u poretku vizuelnog, pisanog ili bihevioralnog diskursa, nijedan element ne može funkcionisati kao znak bez upućivanja na neki drugi ele- 46 Šandor Pincehelji, 1. object – project 1971, realizacija, 1972. 47  Atila Černik, Telex, iz serije Badtext, 1971. 48 Atila Černik, Dokument o experimentu Telex, iz serije Badtext, 1971. 49  Atila Černik, Telex, iz serije Badtext, 1971. 50 ment koji pak nije jednostavno prisutan. To lančano (nomadsko) povezivanje, u bošovskom radu, čini da se svaki element konstituiše počev od traga drugih elemenata lanca ili sistema u njemu. To lančano i, zatim, mrežno povezivanje jeste umetnički (vizuelni, lingvistički, bihevioralni) tekst koji se proizvodi kroz transformacije drugih tekstova (slika, oblika ponašanja, izraza, kodiranja). Nema nevinih tekstova, u pitanju su tekstualni promiskuiteti. Matković kao da je odslikavao i umnožavao leksije avangardnih efekata prelamajući ih kroz neprozirnosti neoavangardnih eksperimenata i postavangardnih transfiguracija (premeštanja) značenja, smisla i vrednosti. Delovanje članova grupe odvijalo se u domenu prostornih intervencija, land arta, siromašne umetnosti, mixed media, project arta, konkretne poezije, konceptualne umetnosti, vizuelne semi- ologije, novog stripa, mail arta itd. Pojedini su autori, uporedo sa praktičnim umetničkim radom, razvijali teorijsku i kritičku praksu (Slavko Matković, Balint Sombati). U prvom periodu rada uspostavljeno je vizuelno mapiranje prirode, neposrednog čovekovog okruženja, a kasnije se pažnja sve više usmeravala na istraživanje subjekta umetnosti i kulture. Vremenom je u grupi preovladavao stav o povezivanju i prožimanju umetnosti i života, to jest, sve je veći broj pojava iz svakidašnjice dobio umetnički karakter. Grupa Bosch+Bosch je okupila sasvim različita, često konkurentska, individualna nomadska i otvorena istraživanja i produkcije. Grupa nije težila stvaranju homogene zajednice, već, naprotiv, ot- vorenom i provokativnom suočavanju različitih aktuelnih pozicija. Skoro da ne postoji pojava u aktuelnoj umetnosti koja se u Bosch+Boschu na neki način nije problematizovala, isprobala ili izvela. Rad grupe se može imenovati terminom nova umetnička praksa ili semio umetnost, pre nego konceptualna umetnost, pošto su istraživanja bila usmerena ka hibridnim potencijalnostima umetničkog stvaranja i istraživanja. Laslo Kerekeš je izvodio intervencije u prirodnom prostoru (intervencije na dnu Palićkog jezera, 1971–72). Laslo Salma je izvodio neodadaističke intervencionističke projekte (Dada, 1972). Atila Černik je radio u domenu konkretne, vizuelne i bihevioralne poezije (Telopis, 1975). Katalin Ladik je delovala kroz performerske akcije u rasponu od foničke poezije, preko pesničkih performansa (Partitura, 1977), do bihevioralnih feminističkih akcija (sa Janezom Kocijančićem, R-O-M-E-T, scensko-muzički hepening, 1972). Ante Vukov je radio konceptualne radove sa zamislima i pojavnostima svakodnevno iscrtavanih linija (Linija, 1975). 51  Atila Černik, Projexp, iz serije Badtext, 1974. 52 Atila Černik, Projexp, iz serije Badtext, 1974. 53  Atila Černik, Projexp port, iz serije Badtext, 1974. 54 Atila Černik Produkcije i tumačenja: od dela do teksta „kroz“ telo Atila Černik, umetnik, ilustrator, dizajner i pesnik, razvio je i razradio umetnički rad u smeru „novog senzibiliteta“48 šezdesetih: otvorenih i slobodnih umetničkih praksi između likovnosti, poezije i dizajna unutar vizuelne kulture poznog modernizma i nastajuće postmoderne. Njegov umetnički rad je situiran unutar dišanovske tradicije posmatranja, izbora, preoznačavanja i preimeno- vanja, te postignuća neizvesne neutralnosti i prividne pasivnosti. On je umetnik koji se ponaša kao da je izvan umetničkog toka ili izvan društvene borbe, mada je, zapravo, tu usred dešavanja. U duhu šezdesetosmaške emancipacije „tela“ on otkriva telo kao instrument umetničkog rada u praksama performansa i poka- zivanja tela kao izvora ljudske subjektivnosti, a to znači kritičke i subverzivne tu-prisutnosti u modernom svetu. Černik je izveo mali broj umetničkih dela koja se mogu prepoznati, zbirno, kao veoma koherentan i čvrst opus postdišanovskog i srednjoevropsko- poznosocijalističkog neoavangardnog „interventnog“ umetničkog delovanja. Njegova prividna statičnost i antinomadizam – naspram euforičnih nomadiza- ma i akcionizama njemu bliskih umetnika iz Bosch+Boscha: Slavka Matkovića,49 Balinta Sombatija50 i Katalin Ladik 51 – odgovor je na poznu modernističku i neoavangardnu kulturu koja je kvalitete dinamizma i permanentne promene postavila kao najviše umetničke i kulturalne vrednosti. Černik nudi kulturalne i, time, egzistencijalne, te bihevioralne modele koncentracije, introvertnosti i 48 Herbert Marcuse, Kraj utopije / Eseji o oslobođenju, Stvarnost, Zagreb, 1978. 49 Nebojša Milenković (ed.), Ich bin Künstler Slavko Matković, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2005. 50 Nebojša Milenković (ed.), Szombathy Art, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2005. 51 Miško Šuvaković, Katalin Ladik, rukopis monografije, 2009. 55  Atila Černik, Projexp bod, iz serije Badtext, 1974. 56 Atila Černik, Projexp bod, iz serije Badtext, 1974. 57  Atila Černik, Projexp, iz serije Badtext, 1974. minimalnih pomaka u razvoju ili nerazvoju umetničke prakse – kao kritiku i, svakako, subverziju ekstatičkih disiminacija52: proizvodnju neuporedivih raz- lika unutar neoavangardnih produkcija i modela ponašanja. On se suočava sa kontradikcijama masovnih vizuelnih kultura poznog modernizma i nastajuće postmoderne, kao i sa kontradikcijama53 tekstocentrizma i okulocentrizma u izvođenju savremenih subjektivnosti. Njegova rana dela, vezana za grupu EK, su neke vrste kolaža, asamblaža, tj. neodređenih ready madea kojima se referira ka svakodnevici i predmeti- ma svakodnevice. On je radio sa tragovima „života“, koje je transponovao u neestetizovani poredak – na primer, kolažno delo Ribarstvo (Gradski muzej, Senta, 1971) – ili sa omažima „regionalnom identitetu“ – na primer, slika Senta na kojoj je gusto ispisana reč „Zenta“ (Kolekcija izdavačke kuće Forum). Černik je „regionalni umetnik“ u onom smislu koji će postmoderna teorija prepoznati 52 Jacques Derrida, Dissemination, University of Chicago, 1981. 53 Martin Jay, Downcast Eyes. The Denigration of Vision in Tweintieth-Century French Thought, University of California Press, Berkeley, 1993. 58 Atila Černik, prxp em, iz serije Badtext, 1974. 59  deceniju kasnije kao „kritički regionalizam“54 u od- nosu na arhitekturu i u odnosu na vizuelnu kulturu. Černikov „sasvim lični kritički regionalizam“ proizlazi iz neoavangardističkog suočenja sa unutrašnjim grani- cama velike i hegemone internacionalne modernosti, ali i sa srednjoevropskim osećajem – a taj osećaj je jedan od temeljnih paradigmatskih okvira njegovog života i rada – izolovanosti, usamljenosti i smeštenosti u daleki nesavladivi „topos“ izgubljene Evrope. Reč je o mitu o „toposu“ kulture koja je izvan centra i koju karakteriše sofisticiranost i profinjenost naspram hegemone brutal- nosti civilizacijskih i kulturnih centara – čak i lokalnih prestonica i njihovih kultura kao što su Budimpešta ili Beograd. Taj mit obeležava poetiku srednjoevropskog „kritičkog regionalizma“ i, u ničeansko-kafkijanskom smislu – „nihilizma“, a u dišanovskom smislu „subverziv- Atila Černik, Rotext, 1974. ne pasivnosti“. Umetnička praksa Marsela Dišana (Marcel Duch- amp) je uticala na avangardnu, neoavangardnu i post- avangardnu umetnost dvadesetog veka, pa, svakako, i na Atilu Černika. Uticaji su bili sasvim direktni, ali i posredni, suptilno motivisani ili preobraženi lokalnim ili regionalnim taktikama odgovora na „dejstva moći“. Prvi Dišanovi uticaji su realizovani u internacionalnoj dadi i nadrealizmu između dva svetska rata. Za dadu je koncept ready madea bila mogućnost aktivističke emancipacije od stvaranja i proizvođenja umetničkog objekta kao završenog komada. Za nadrealizam ready made je bio ko- munikacioni kanal ka magiji, fetišizmu i metaforijsko-ale- gorijskom potencijalu običnih svakodnevnih objekata koji mogu pokrenuti afekte nesvesnog. Nadrealistički ready madei, asamblaži, objektne pesme su objekti neobičnog izgleda čija funkcija nadilazi umetnička očekivanja u stvaranju magijskog efekta, erotsko-fetišističkog učinka i otvaranja govora iz nesvesnog. Ready made ima slične učinke za nadrealiste kao i omaška, pripovedanje sna ili automatski crtež. Za neoavangardne pokrete pedesetih i 54 Kenneth Frampton, „Towards a Critical Regionalism: Six Points for an Architecture of Resistance“, iz: Hal Foster (ed.), Postmodern culture, Pluto Press, London, 1983, str. 16–29. 60 Atila Černik, Projexpcol, iz serije Badtext, 1974. 61  Atila Černik, Experiment sa Ladik Katalin, 1971. šezdesetih, kao što su fluksus, neodada i hepening, koncept ready madea post- aje sredstvo beskrajnog širenja domena umetničkog rada na „stvarni“ prirodni i društveni svet. Ready made je sredstvo emancipacije subjekta od umetnika kao stvaralačkog bića i kao izvođača ili producenta unutar sveta umetnosti, ali i moćno kritičko sredstvo provociranja i subverzije dominantnih estetičkih kriterijuma prosuđivanja vrednosti umetničkog unutar svetova i institucija moderne umetnosti. Karakteristično je da su neodadaisti i fluksus umetnici započeli svoje eksperimente pod uticajem Dišanovih zamisli ready madea, ali da su oni uticali i na njega da četrdesetak godina posle prvih ready madea redefiniše i reciklira svoju poetiku i izvede rekonstrukcije i reinterpretacije izgubljenih primera55. Koncept ready madea se primenjivao i u vizuelnoj/konk- retnoj poeziji, procesualnoj umetnosti, body artu, land artu i performansu (per- formance artu). U konceptualnoj umetnosti je izvedena revizionistička primena zamisli ready madea. Konceptualna umetnost je pokret diskurzivnog i analitič- 55 Uporediti Duchampove zapise o ready madeu „Readymades“ iz beležaka za „The Green Box“ sa njegovim kasnijim tekstom „Apropos of Readymades“, iz: Michel Sanouillet, Elmer Peterson (eds), The Essential Writings of Marcel Duchamp, Thames and Hudson, London, 1975, str. 32–33 i 141–142. 62 Atila Černik, Experiment sa Ladik Katalin, 1971. 63  Atila Černik, Experiment sa Ladik Katalin, 1971. 64 Atila Černik, Experiment sa Ladik Katalin, 1971. 65  Atila Černik, Experiment sa Ladik Katalin, 1971. 66 Atila Černik, Experiment sa Ladik Katalin, 1971. 67  Atila Černik, Blackux, 1973. kog karaktera, nastao u vizuelnim umetnostima krajem šezdesetih godina. Za konceptualnu umetnost nije bitna produkcija umetničkih radova (objekata, situacija ili događaja), već istraživa nje uslova produkcije, funkcionisa nja i re- cepcije, odnosno indeksiranja umetničkog rada. Uloga i funkcija ready madea u konstituisa nju konceptualne umetnosti je bazična. Prvi period pokreta koncep- tualne umetnosti, tokom kasnih šezdesetih godina, je eksplicitno dišanovski, jer je karakteristična metodologija konceptua lnih umetnika izvedena iz zamisli i shema ready madea. Iz shema ready madea izvedena je apstraktna strateg ija koja pokazuje da je kao umetničko delo moguće upotrebiti ne samo objekte, situacije ili događaje (što je elaborirano u dadi, nadrealizmu, neodadi, fluksusu, situacionizmu), već i diskurzivne i teorijske konstrukcije i modele. Atila Černik je došao u kontakt sa „dišanovskom tradicijom“ preko pop-arta, procesualne umetnosti i, svakako, konceptualne umetnosti. Njegov pristup „dišanovskom ponašanju“ je trostruk: • upotreba modela grafičkog dizajna kao „materijala“ umetničke intervencije … varijanta ready madea; • upotreba sopstvenog tela kao „objekta i subjekta“ umetnosti … varijanta performativnosti; • intencionalna subverzivna pasivnost … umetnik je prividno neutralni „agent“ ili „indeks“ sveta umetnosti … dišanovsko ponašanje koje pokazuje naličje „umetnosti kao rezervata slobode“. Černikovo neutralno i pasivno, a u kulturalnom smislu introvertno ponašanje, ponašanje sa distancom prema svetu, nije u referentnom odnosu 68 Atila Černik, eh, 1974. 69  Atila Černik, ex e, 1973. 70 Atila Černik, knjiga-objekt „A” 1973. samo sa Dišanovim idejama, već je i u referentnom odnosu sa srednjoevropskom ulogom „melanholičnog intelektualca na margini“ društvenih i kulturalnih događaja. Atila Černik, zato, nije aktivista dišanizma, kao, na primer, njemu savremeni umetnici kao što su Slavko Matković ili Dragoljub Raša Todosijević, već neko ko subvertira „spektakularnost“ savremene umetnosti, prepuštajući se minimalnim, gotovo neprimetnim kretnjama tela unutar privatnih laviri- nata savremenosti. Černik je, na neki način, po svom ponašanju veoma blizak umetnicima vojvođanskog konceptualizma, na primer strategijama odsutnosti Slobodana Tišme ili strategijama odlaganja Čede Drče.56 Umetnik je taj koji izmiče društvu i njegovom brutalnom zahtevu za permanentnom proizvod- njom i potrošnjom „novih i novih artefakata kulture“. Černik je umetnik sa strane – iz senke posmatra i indeksira neke bitne i suštinske situacije svog života i bliskih drugih u odnosu na svoj život. Pokazuje kako se na afektiranoj singularnosti jednog života prelamaju klišei univerzalnosti drugih ili, možda, svih života. Umetnik je taj koji razrađuje tragove kulture, njihova permanentna brisanja, premeštanja i pokazivanja kao dalekih odziva na izazove aktuelnosti društvenog života i svog doživljaja „unutrašnjeg“ života. Za Černika su, zato, bitne strategija i taktike indeksa – indeksom se pokazuje slojevitost tragova iskustva i indeksom se uspostavlja „arheološka“ prezentacija mapiranja tragova 56 Miško Šuvaković (ed.), Retrospektiva: Grupa KôD, (∃ i (∃ KôD, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1995. 71  Atila Černik, knjiga-objekt „A” 1973. i puteva tragova življenja i egzistencijalnih konsekvenci življenja. Černikov rad je praksa lociranja i označavanja neizvesnih konsekvenci imenovanog tela u pokretu, gestu i zauzimanju životnog oblika naspram drugog. Naznačeni poriv ka egzistencijalizmu odvaja ga od drugih vizuelnih pesnika, konceptualnih i procesualnih umetnika. Černik upotrebljava „svoje telo“ kao „ekran egzisten- cije“ tu negde na kraju sveta, u ravnici u kojoj kao da nestaje sve pod naslagama prašine. Njegov gest telom, pokret u prostoru, minimalna grimasa ili gestu- alnost su instrumenti beleženja i provociranja aktuelnosti i njenih vizuelnih reprezentacija u „tekstovima kulture“.57 Atila Černik je koncept teksta, i to materijalnog, čulno predočivog „tek- sta“, postavio kao središnju zamisao umetničkog rada. Koristio je termine „Badtext“, „Teletext“, „Protext“, „Rotext“, „Alfatext“ ili „Videotext“58 da bi označio izvođenja vizuelne pojavnosti verbalnog teksta na telu, na objektima, u urbanim prostorima ili u medijskim reprezentacijama. Za njega je ideja teksta pretpostavljena kao osnovni koncept umetničke prakse – tekstualne prakse izvođenja i intervenisanja, pre nego završenog i postignutog tekstualnog rezultata. Tekst je izvođen vizuelnim mutacijama i prekoračenjima normiranih medija prezentacije teksta.59 Zaista, sasvim bartovski rečeno: Černik ide dalje 57 Achile Bonito Oliva (ed.), Ubi Fluxus Ibi Motus 1990–1962, Mazzotta, Milano, 1990. 58 Csernik Attila, Text, Forum, Novi Sad, 1985. 59 Branimir Donat, Max Bense, Tomaž Brejc, Željko Bujas, Vera Horvat-Pintarić, Siegfried J. Schmidt, „Oslikov- ljena riječ – Konkretna poezija“ (temat), Bit International, br. 5–6, Zagreb, 1969. 72 Atila Černik, Suunta, 1975. 73  Atila Černik, Eakasx, 1973. 74 od „završenog organski celovitog umetničkog dela“ ka vizuelnom događaju izvođenja i postavljanja vizuelnog teksta u svet. Može se reći: „… budući da je tekst onaj društveni prostor koji ne ostavlja sigurnim nijedan jezik, izvana, niti bilo koji subjekt iskazivanja na položaju suca, gospodara, analitičara, ispovjed- nika, tumača“.60 Černikovi „vizuelni tekstovi“, tj., neodređeno rečeno, „vizuelna poezija kao tekstualna praksa“ – na primer, komadi objavljeni u knjizi A (1975) – grafičke su operacije izvođenja i predstavljanja vizuelnih potencijalnosti izolovanog slova „a“. Umetnik nije pošao od tipične konkretističke ili vizuelno-pesničke platforme vizualizacije verbalne poezije, već od grafičkog oblikovanja znaka i njegovog centriranja kao asemantičkog uzorka u svakodnevnoj vizuelnoj kul- turi. On je, po efektu i koncentraciji na vizuelnog nosioca znaka, mnogo bliži zamislima „typoezije“ Biljane Tomić nego konceptima vokovizuela Vladana Radovanovića61 ili signalizma Miroljuba Todorovića62. Typoezija63 je vizuelno- poetska praksa koja gradi topografske, tipografske i likovno-grafičke strukture sa slovima, gde slovo ili zadržava svoju slovno-znakovnu funkciju ili postaje „sam“ vizuelni znak, te apstraktna vizuelna struktura. U pitanju je produkcija optičkog poretka vizuelnih nosilaca značenja. Naznačena je tanka granična linija između označitelja i znakova poezije: typoezija – je metapoezija logične, misaone i vizuelne konkretizacije plastičnog znaka u prostoru i vremenu. typoezija – se percipira kao impersonalna, procesualna struktura unutar subjektivnih jezičkih zakonitosti. Njena glavna kvaliteta je komunikativnost i internacionalnost.64 Ali, dok je Biljana Tomić do „typoezije“ dolazila iz razrađenih eksperimen- talnih strategija i taktika slovenačkog reizma i italijanske siromašne umetnosti (arte povera), Atila Černik do reduktivnih postavki slova–znaka–označitelja dolazi iz sasvim konfrontiranih izvora: • iz grafičkog dizajna koji referiše o popularnoj vizuelnoj kulturi i njenim hegemonizacijama polja pogleda; • iz egzistencijalistički motivisane kritike „tekstocentrične otuđujuće kulture“ poznog modernizma; i 60 Roland Barthes, „Od djela do teksta“, iz: Beker, M. (ed.), Suvremene književne teorije (ruski formalizam, fran- cuska nova kritika, poststrukturalistička američka kritika, estetika recepcije, marksistička kritika), Liber, Zagreb, 1986, str. 186. 61 Vladan Radovanović, Vokovizuel, Nolit, Beograd, 1987. 62 Miroljub Todorović, Signalizam, Gradina, Niš, 1979. 63 Želimir Koščević, Biljana Tomić, „Typoezija“, iz: Tendencije 4, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1969, str. n.n. 64 Biljana Tomić, „Typoezija“, Problemi, št. 105, Ljubljana, 1971, str. 34. 75  Atila Černik, Handex, 1973. • iz „kritičkog regionalizma“ koji odbacuje provincijalnost srednjoevropskih palanki, ali i preispituje hegemonost internacionalnih jezika i uticaja u umetnosti i kulturi. Istoričarka umetnosti Olga Ninkov-Kovačev s pravom ističe: „Njegovo umetničko viđenje je 1973. godine sledeće: Naša tekstocentrična kultura upropastila je naš vizuelni ‘nervni sistem’. Moramo iz početka da učimo da gledamo, vidimo. Naša okolina, svagdašnjeg, pa i najbanalnijeg, može da pruži vizuelni, estetski doživljaj kao pola kilograma boje na platnu. Prostor u kojem se krećemo je beskonačnost vizuelnih informacija (iz teksta kataloga Balatonboglar, 1973).“65 Černik zamisli vizuelne poezije vidi kao taktike destrukcije. Na primer, Zoltan Šebek (Sebök Zoltán) piše o Černikovoj poeziji: „Jezička aktivnost vizuelne poezije je destruktivna: jezik se lomi, slova kidaju iz uobičajene sre- dine, jezik se redukuje na svoje vizuelne kvalitete i pokazuje vlastite prostorne energije – buka se pretvara u tišinu, jezik se otkriva kao mogućnost jezika, svet kao mogućnost svetova“, odnosno, „vizuelna poezija čini rupu u postojanju: u postojećem jeziku i postojećem svetu. Čini to, pre svega, zato što je verbalni jezik – kao što je to odskora slučaj i sa izražajnim sredstvima gotovo svih um- 65 Olga Ninkov-Kovačev, „Ples slova – O umetnosti Atile Černika, a povodom njegove prve retrospektivne izložbe“, iz: Csernik Attila, Gradski muzej u Senti, Senta, 2005, str. 7. 76 Atila Černik, Balizext, 1974. 77  Atila Černik, Experox, iz serije Badtext, 1972. etnosti – izgubio nevinost“.66 Ova ambivalentnost Černika čini izuzetnim ek- sperimentatorom: on je spreman da se prepusti dizajniranom novomedijskom radu i da postavi tekstovima „teška pitanja“ egzistencijalizma: ljudskosti u svetu koji je pun tekstova, a koje on želi da preobrati iz utilitarne funkcije čitanja u telesne afekte gledanja. Atila Černik telu pridaje izuzetan značaj. Telo je za njega „telo događaja“, a ne reprezentacija ili slika tela – tj. figura u slikarstvu, fotografiji ili filmu. On se usredsređuje na telo kao na mesto događaja – nekada i kao na nosica događaja – kojim je teško manipulisati. Telo se opire. Telo je nešto što delovanjem povlači izvesne/neizvesne konsekvence za život. Telo je za Černika: moderno telo medijskog egzibicionizma i hrišćansko telo, tj. otelotvorenje Njega na koga ljudi liče ali koji ne liči na ljude. Černik ne izriče svoj religijski stav, ali se pokorava onome što je neizrecivo i o čemu treba ćutati. Černikovo telo je, takođe, prisutno u umetničkim delima. On izvesna dela imenuje naslovom Telopis (1975). Reč je o povezivanju „tela“ i „pisma“, reč je o telu koje piše i telu koje je pisano. Na početku je bila reč. Na kraju je reč koja 66 Zoltan Šebek, „O jeziku (Povodom radova Atile Černika)“, iz: Csernik Attila, Text, Forum, Novi Sad, 1985, str. 9. 78 Atila Černik, Experox, iz serije Badtext, 1972. 79  Atila Černik, Exemper, 1978. traži svoj vizuelni izgled. Telo je, zato, egzistencijalni grč ili ekspresivni gest pokazivanja reči. U nekim delima se projektuje slajd sa tekstom na telo. Svetlost pada na telo i stvara analognu ekransku sliku „telopisa“. U drugim projektima koristi se letraset da bi se ispisao tekst na površini tela. Koža je bitni ekran Černikove umetnosti. Nekada radi sa svojim telom, a nekada sa telom drugog/ druge. Radi sa telom ćerke i supruge. Radi sa telom pesnikinje i performerke Katalin Ladik. Izvodi takozvane fotografske performanse – akciju pred kamerom. Događaj koji se snima i postaje dokument: odloženo telo-tekst u fotografskoj slici. Izvodi intervencije sa lopticama67 od papira na kojima ispisuje slova kao što ih ispisuje na telu. Površine loptica od papira su hrapave i grube. Letraset ne naleže i raspada se. Slovo se rasipa pokazujući svoju materijalnu, nikada do kraja pokazanu označiteljsku prirodu. Loptice stavlja na lice – stavlja ih na oči, ali i pored dojke, ali i u kutiju ili u sasvim apstraktni prostor sa podlogom od štampanog teksta. Niz „postupaka iz grafičkog dizajna decentrira, čini ne utilitarnim, već umetničkim gestom oslobođenim od očekivanja i funkcija potrošačkog 67 Csernik Attila, e74 publisher ’74, samostalno izdanje, Novi Sad, 1974. 80 Atila Černik, Telex, iz serije Badtext, 1971. 81  Atila Černik, Telex, iz serije Badtext, 1971. 82 društva. Kao da ide ka nultom stupnju pisma 68, ali se u nultom stupnju pisma ne pokazuje izvor sveta ili uma, već se pojavljuje telo69, a to telo je suštinsko za Černikovo kretanje po potencijalnostima umetnosti. Ali, šta je telo u Černikovom svetu? Telo je, prividno, dizajnirani objekt ispred kamere. Na telu kao objektu, koji pisanjem postaje ekran, odigrava se događaj umetnosti. Černik je pisao po telu letraset slovima, modernim pronal- askom industrijski proizvedenih slova za nalepljivanje. Ali letraset je krhak, lomi se i rasipa. Zapis slova na telu je nestalan. Slova pucaju i brišu se. Ta entropijska dimenzija znakova koji se raspadaju fascinira pogled koji odašilje Černik. Telo je, zatim, opna ili omotač koji odvaja nešto, oblik života, od okruženja. Okruženje je svet. Telo je, međutim, i „stvar“ koja ispunjava neki prostor i razli- kuje se od okolnog ambijenta po zatvorenoj celovitosti. Telo je živa stvar ili živi predmet koji se može identifikovati sa individuom ili subjektom kao njegova materijalna prisutnost ili pojavnost. Telo je jedina prisutnost oblika života. Telo je autonomni biološki organizam. Telo je spoljašnja – površinska – pojavnost organizma. Organizam je nešto živo. Živo/život je dar ili otpor darovanju. Telo je nosilac ili izvršilac radnje – performativna dimenzija tela. Telo je odnos diskurzivnog, vizuelnog i haptičkog pozicioniranja pojavnosti ljudskog orga- nizma – oblika života – kao stvarne ili prividne celine. Telo je ono od ljudskog bića što se može prikazati na fotografiji, slici ili skulpturi. Telo je ono što može biti pobožno. Ali, telo je i materijalni ekran na kome se može postaviti tatu, ugriz, zapis, odnosno bilo koji izvedeni, tj. ostavljeni trag erotskog ili mističkog ponašanja. Černik istražuje performativnost tela – a to znači gestualnog tela u pokretu, kretanju, izmeštanju, tela u uspešnoj ili neuspešnoj komunikaciji. Ali, kako njegovo telo komunicira? – odgovor je: ono komunicira kao neka vrsta ekrana. Ekran je površina kože tela na kojoj se projektuje slika. Černik radi sa dvostrukošću projektovane slike – sa telom i sa samim telom. Umetnik nudi vidljivost „oblika života“ koji prima sliku i prenosi je ka pogledu posmatrača umetnosti. Ekran je površina na koju se projektuje ili na kojoj se formira slika. Na Černikovom telu se projektuje slika sa slovima. Na njegovom telu se ispisuje vizuelni tekst fonetskog pisma. On radi sa modelom „telopisa“. Površina nje- govog tela se u metaforičnom semiološkom smislu može opisati kao ekran koji omogućava beskrajna prelaženja pogleda površinom i uspostavljanje čitanja koje ne mora biti uspešno. Černik nudi poruku ali do poruke se ne stiže. 68 Rolan Bart, „Nulti stepen pisma“, iz: Književnost mitologija semiologija, Nolit, Beograd, 1979, str. 3–54. 69 Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu, Gradina, Niš, 1975. 83  Černikovo ponašanje je istovremeno blisko „ponašanju“ junaka iz posled- njih kadrova Antonionijevog (Michelangelo Antonioni) filma Blow Up (1966). U poslednjim kadrovima tog filma grupa mladih ljudi igra stvarno/nestvarnu igru, na primer tenis, sa loptom koje nema, a oni se ponašaju kao da igraju igru – bacaju i hvataju loptu koja je fikcija. Igra se ne igra jer nema instrumenta igre: lopte. Igra se igra jer se oni ponašaju kao da igraju igru sa loptom. Černik nudi svoje telo ili telo drugog kao ekran pisma – poretka znakova fonetskog pisma, on kao da komunicira, ali poruke nema. Poruka je poten- cijalnost fikcije koja je ponuđena i zatim odložena, izgubljena ili, zapravo, nikada nije ponuđena. Černik oduzima jeziku njegovu moć, mada on u svojoj unutrašnjoj zatvorenosti – usred „jezika misli“ razvija nešto što može biti reli- giozna ili seksualna ekstaza. Vizuelna površina njegovog tela je slika na ekranu. Površina njegovog tela u gestu nije ništa drugo nego analog ija fantazmu, što će reći „okvir“ koji za svaki subjekt uslovljava skupinu njegovih prikaza. Fantazam se u teorijskoj psihoanalizi definiše kao ekran koji odvaja subjekt od prave i simbolički neodredive i neuhvatljive realnosti – Boga ili genitalija: molitve ili erotske igre. Odnos slike i onoga što ona prikazuje i izražava nikada nije direktan i doslovan nego je posredovan tekstom (tekstom kulture) ili fantaz- mom70 – pojedinačnim ljudskim71 odvajanjem subjekta od realnost i. U tom smislu njegovo telo kao ekran doslovno ne prikazuje realnost ili neke aspekte 70 Giorgio Agamben, Stanzas – Word and Phanasm in Wester Culture, University of Minnesota Press, Minneapo- lis, 1993. 71 Hal Foster, „The Crux of Minimalism“, iz: Individuals / A Selected History of Contemporary Art, Abbeville Press Publishers, New York, 1986, str. 162–183. Mikelanđelo Antonioni, Uvećanje (Blowup), 1966. 84 Atila Černik, zatvorite oči, 1973. sveta (misao, emociju, Boga, političku moć, želju), nego ih prikazuje posred- stvom teksta na koji upućuje (biblijski tekst, politički tekst, ljubavno pismo, privatna ispovest, jezička igra, masmedijska poruka). Drugim rečima, između površine tela-ekrana Atile Černika i oka koje ga posmatra u procesu posma- tranja i viđenja uspostavlja se jedan „fikcionalni ekran“ oko kojeg se odigrava „oslobođenje želje“ u skrivanju i otkrivanju oblika života, što je pre svega izuzetno erotsko iskustvo. Izvesni tekstovi su izvedeni oko 1975. godine kao konceptualni radovi o odnosu „tela“, „ideje“ i „performativnosti“ – zapravo, tu je bilo reči o nekoj vrsti „kognitivnog mapiranja“ predočivosti telesnog čina u jeziku i mislima. Ovi kratki tekstovi su neka vrsta „konceptualne reprezentacije“ telesne potencijal- nosti izvođenja pozicije: postavite vašu stopalu na crnu osnovu, posmatrajte je za vreme pokreta i u stanju mirovanja zatvorite oči, zamislite ispred sebe veliku površinu u boji koja u svakoj sekundi menja svoju formu pokušajte da svesno registrujete vizuelni doživljaj koji se pruža ispred vas dok analizirate formu leve šake sedite, izaberite najlepši predmet u vašoj okolini zatim, posmatrajte ga pet minuta 85  posmatrajte tri minuta oblake, kakve ste forme opazili mrdajte prstima desne šake, posmatrajte za to vreme dok ste posmatrali ovu površinu, na šta ste mislili? To objasnite svom najbližem sedite pored prozora, posmatrajte i fiksirajte vizuelne vrednosti ulice na ovoj hartiji nacrtajte slovo koje vam se najviše dopada pokrećite levu šaku i za to vreme registrujte vizuelni doživljaj tog prizora pogledajte kroz prozor i posmatrajte sliku koja je ispred vas podignite šaku do visine očiju, zatim je okrećite zamislite da je sve oko vas ljubičasto izaberite u prostoriji jedan zid. Merama i površinom kakav utisak ostavlja na vas, taj doživljaj svesno registrujte.72 Ovi tekstovi su kucani na pisaćoj mašini. Izlagani su kao kopije kucane na mašini ili kao fotokopije uvećanog teksta kucanog na pisaćoj mašini. Svi ti tekstovi su konceptualne indeksacije „mikroekologija“ koje umetnik istražuje u odnosu na svoje telo ili telo posmatrača. Tekst je posrednik kojim se telo otuđuje i iz iskustva uvodi u poredak pojmova i načina na koji pojmovi stvaraju čovekov okružujući svet. On je radio s tom primarnom strategijom lociranja neutralne ili trivijalne, odnosno minimalistički pretpostavljene situacije. Černikovi tekstovi su primeri pragmatičnog lociranja minimalnih uslova raciona lnog govora i pisanja o iskustvu tela i iskustvu percepcije okolnog ambijenta. Kako je smisao Černikovog teksta, bilo da je odštampan u knjizi ili izložen na izložbi, određen referencom i načinom na koji je ona data, pitanje načina davanja reference ima središnji značaj. Način na koji je referenca data tekstu treba shvatiti funkcionalno. Smisao teksta je funkcija koja daje referencu kao svoju vrednost. Funkcija zavisi od svega u svetu, ona je funkcija celokup- nog mogućeg sveta u kojem se referenca nalazi i zato ona, svojim karakterom mikroekologije, pokazuje da je reč o mapiranju Černikovih neposrednih i bliskih okruženja. Njegov rad više naglašava kontekst nego sadržaj, on ukazuje na to da je značenje teksta određeno svetom u kome je referenca data ili u kome 72 Csernik Attila ’75, Galerija SKC-a, Beograd, 1975. 86  je referenca izvedena, a to znači mikroekologijom umetnika i mikroekologijom saučesnika–posmatrača–čitaoca. Černikovi intervencionistički radovi sa objektima, zatim u urbanom ambi- jentu ili prirodi, zasnovani su na „minimalističkoj taktici“ unošenja poremećaja u kontekst svakodnevice. On je sa slovima na fasadi kuće ili intervenisanjem na zemlji, ili u njoj, pokazao da se mogu vršiti poremećaji telesnog rada (bodywork) unutar vantekstualnog sveta, koji se time preobražava u neku vrstu prostor- nog, događajnog ili dokumentarno-medijskog teksta. Černik, za razliku od Balinta Sombatija i Slavka Matkovića, nije radio sa urbanim semiologijama, tj. otkrivanjima marginalnih, potisnutih, skrivenih ili potencijalnih značenja ur- banog prostora ljudskog života i komunikacije. On je istraživanja i intervencije usmerio na „ekološki“ prostor i njegov preobražaj u univerzalni i autonomni prostor umetničkog uprizorenja. Intervencionistički radovi, od postavke slova-znaka na kući do radova sa zemljom / u njoj / na njoj, imali su još jedan aspekt, a to je aspekt aproprijacije – prisvajanja „prostora“. Najtipičniji radovi sa aproprijacijskom proceduralnošću su postavljanja prezimena „Csernik“ u ambijent i time prevođenje ambijenta u „Černikov prostor“, odnosno dela sa postavljanjem reči „art“ ispred delova tela, čime je izvedeno prisvajanje tela „od oblika života“ u „stanja umetnosti“. Atila Černik, Pejsaž , 1978. 87  Atila Černik, Pejkorex o, iz serije Intervencije, 1976. Postupci prisvajanja su izvedeni operacijom imenovanja, tj. pridodavanjem imena neimenovanom ili u kulturi drugačije imenovanom prostoru/telu. Imenovanje nije samo dodavanje semantičke vrednosti prostoru ili telu, već i preuzimanje prostora i tela kao posebne vrste „vlasništva“ i njegovog situiranja u polju simboličkih kapitala. Atila Černik aproprijaciju izvodi sa jednom bit- nom i „blagom“ humornom motivacijom: ironijskog, a to znači gotovo poučnog ukazivanja na to da se sve može imati i da imati sve jeste krajnja instanca siromaštva. Svaka aproprijacija73 je obećanje preobražaja. Čin preuzimanja anticipira promenu materijalnog poretka u simboličko polje vrednosti. Ali, humor, parodija i ironija jesu instrumenti kojima se dovode u pitanje vrednosni simbolički poreci. Umetničko delovanje Atile Černika se odigrava i oko uloge performativnos- ti (izvodljivosti, izvođenja) subjektivnosti, subjektove privatnosti i javnosti posredstvom umetničke prakse i njenih konsekvenci. Performativnost je pove- 73 Benjamin H. D. Buchloh, „Parody and Appropriation in Francis Picabia, Pop and Sigmar Polke“ (1982), iz: David Evans (ed.), Appropriation, Whitechapel London i The MIT Press Cambridge MA, 2009, str. 178–188. 88 zana odnosom prema telu i telesnom izvođenju samog umetnika ili saučesnika. Černik je bio sklon saučesništvu i saučesničkom radu – od delovanja u grupama EK, Bosch+Bosch, do akcija sa Katalin Ladik ili članovima sopstvene porodice. Saučesništvo je postavljeno kao mikroekološka situacija uspostavljanja primar- nog telesnog i bihevioralnog odnosa i izvođenja odnosnih potencijalnosti. Na primer, ruke koje se poigravaju lopticom sa tekstom ili telo koje se svlači i prima na sebe upise slova – performans sa Katalin Ladik. Devojčica sa lopticama sa tekstom na očima. Izvođenje telesnih gestova samog umetnika Atile Černika – na površinu tela je projektovan slajd sa tekstom, na telu je ispisan letraset tekst – poredak slova. Hrvatski eksperimentalni kompozitor Milko Keleman je na osnovu pred- metne/telesne poezije ili tekstualnih radova Katalin Ladik i Atile Černika komponovao delo Yebell,74 koje je izvedeno, u okviru umetničkog programa, na XX olimpijskim igrama u Minhenu 1. septembra 1972. godine. Komad je izvela grupa Acezantez, pri čemu je Ladikova bila vokalni izvođač. Ladikova i Černik 74 Milko Keleman, Labirinti, MIC Koncertne direkcije, Zagreb, 1991, str. 164. 89  Atila Černik, Drukor, iz serije Intervencije, 1976. 90 91  su realizovali filmove (O pus, 8 mm, 6 minuta) i video-televizijske (Televideo 72) radove, prenoseći „tu-prisutni performans“ u odloženu medijsku sliku i rad sa otuđenjem u medijskoj slici. Černik se sa jasnim konceptualnim razlozima bavio „dokumentovanjem“ performansa ili performativnih i interventnih situacija – pored fotografija, fil- ma i videa, bitni dokumentacijsko-arhivski medij su bile knjige. Knjige75 su bile istovremeno autonomna umetnička dela – objekti za sebe i po sebi, ali i arhivi76 sabiranja, prezentovanja i komuniciranja njegovog rada. U tim radovima može se otkriti Dišanova zamisao o „portabl muzeju“ kao muzeju sabiranja ili mik- romuzeju jednog umetnika,77 koju Černik razrešava kao knjigu–objekt–arhiv. Mogu se spomenuti primeri knjiga kao umetničkog dela: Knjiga a (3 komada, 1973), Szituációk / Situacije (autorsko izdanje, 1973), a (25 komada, 1973), Papir (unikat, 1974), Poetry of the Letters (40 primeraka, 1974) itd. 75 Csernik Attila, e74 publisher ’74, samostalno izdanje, Novi Sad, 1974; Csernik Attila, Text, Forum, Novi Sad, 1985; Csernik Attila ’75, Galerija SKC-a, Beograd, 1975. 76 Charles Merewether (ed), The Archive, Whitechapel London i The MIT Press Cambridge MA, 2006. 77 Ecke Bonk, Marcel Duchamp: The Portable Museum – An Inventory, Thames & Hudson, London, 1989. Atila Černik, Artlabx, iz serije Experiment o, 1979. 92 Srednjoevropski minimalizam Mikroekologije i proizvodnja subjektivnosti Kako bi izgledala gledaocima drama Samjuela Beketa (Samuel Beckett) Čekajući Godoa78 da je mišljena i napisana u hladnoratovskoj istočnoj Evropi negde između Beograda i Budimpešte ili Praga i Varšave? Postavljeno je pitanje o karakteru i prirodi „apsurda“ na političkom i kulturalnom Istoku i Zapadu. To pitanje nema jednoznačni odgovor, već pre vodi ka detaljima „događaja apsurda“ i „afekta apsurda“ u različitim preoblikovanjima samog života koga nikada i nema bez oblika. Umetnička dela Atile Černika su jednostavna – kada radi sa medijima on ih upotrebljava u njihovom materijalnom „siromaštvu“ ili nealegorijskoj doslovnosti. On deluje na način na koji trošnost medijskog dela pokazuje tele- snost pisma i otkriva materijalnost teksta. Černik se služio sasvim različitim medijima: ljudskim telom, knjigom kao umetničkim delom, štampanim otiskom iz štamparskih proba, trošnim objektom/objektima, ready madeom, fotografijom kao dokumentom, fotografijom kao tekstom, fotografijom kao slikom (image), zatim filmom, videom, televizijom, slajd projekcijom, ali i intervencionističkim oblicima delovanja u prirodnom i urbanom prostoru. Ovi sasvim različiti „mediji“ nisu bili izraz njegove egzistencijalne neodlučnosti ili aktivističkog nomadizma, već „želje“ da u svakom obliku istraživanja (izražavanja i komunikacije) pronađe „isto“, a to je nulti stupanj predočivosti i izražajnosti pisma i traga pisma, tj. teksta. Černik je na sasvim radikalan i autentičan način razvio jednu vrstu srednjoevropskog ili poznosocijalističkog minimalizma. 78 U očekivanju Godota (fr. En attendant Godot, engl. Waiting for Godot) je drama sa podnaslovom Tragiko- medija u dva čina. Samjuel Beket je napisao ovu dramu tokom kasnih četrdesetih godina, a izdao je 1952. godine. 93  Samjuel Beket, Čekajuci Godoa, režija: Vasilij Markovć, glumci: Mića Tomić, Rade Marković, izvedeno u zgradi Borbe, 1956. Evropska „minimalnost“ – Beketa ili Joneska – bila je u drami i prozi vođena egzistencijalističkom opsesivnom okrenutošću ka apsurdu moderne otuđenosti. Prazna ljuska tela.79 Američki minimalizam (minimal art) težio je ka „nultoj tački“ pojavnosti slike i skulpture, odnosno umetničkog dela koje nije ni-slika-ni-skulptura, već, po Donaldu Džadu (Donald Judd), specifični objekt80 (objekt, instalacija, arhitektura). 79 Alain Badiou, On Beckett, Clinamen Press, 2004. 80 Donald Judd, „Specific object“, iz: Complete Writings 1959–1975 \ Gallery Reviews Book Reviews Articles Letters to the editor Reports Statements Complaints, The Press of the Nova Scotia College of Art and Design, Halifax, New York University Press, New York, 1975, str. 181–189. 94  Atila Černik je težio ka „nultom stupnju pisma“, gotovo neprimetnom izvođenju interventnog prostora akcije unutar poznomodernističke vizuelne kulture. Američka minimalna umetnost je pokazivala monumentalnost, tea- tralizovanost81 i težnju ka otvaranju i osvajanju urbanih prostora, pa je time bila orijentisana ka „makroekologijama“82. Atila Černik je, naprotiv, ušao u polje „mikroekologija“83, a to znači onih minimalnih prostornih, telesnih i tekstual- nih odnosa koje treba preispitati, istražiti, izvesti i prezentovati kao vidljivosti 81 Michel Fried, „Art and Objecthood“, iz: Gregory Battcock (ed), Minimal Art – A Critical Anthology, E. P. Dutton & Co., INC, New York, 1968, str. 116–147. 82 Nancy Holt (ed.), The Writings of Robert Smithson – Essays with illustrations, New York University Press, New York, 1979. 83 Felix Guattari, The Three Ecologies (Continuum Impacts), Continuum, London, 2008. Atila Černik, Vizuelna akcija, 1973. 95  oblika života unutar gustina života srednje Evrope. Američki minimalizam je vodio ka velikom ispražnjenom prostoru individualnog osvajanja nepoznatih prostranstava ili nepreglednosti megalopolisa. Černik deluje usred brujanja jezika, slojeva subjektivnosti i velikih gustina kulturalnih tragova srednjo- evropskih istorija i naslojenih kultura. Njegovi mali pomaci – govor u prvom licu 84 – i delovanje, ponašanje, te življenje vodili su ka pokazivanju simptoma traumatične krize humaniteta i ljudske egzistencije između okružujuće ekologi- je poznog socijalističkog društva i virtuelne medijske ekologije internacional- nih modernizacija, i time obuhvatanja i preplitanja pisma i života na površini tela koje je tu i tamo u prisutnosti i odlaganju. Černik je razvio strategije biranja i pretraživanja. Suočio se sa entropičnim mestima jezika i pokušao da jezik vrati „telu“ u odnosu na medijsku mrežu informacija i konstitucije javne ideološke sfere iznad i preko tela. Telo, i to singularno telo pojedinca, postalo je neutralno, gotovo neprimetno oruđe kojim se na marginama Evrope preispituju i dovode u pitanje moći kon- trole razuma i osećajnosti, a to znači „tela“ – svakog tela – koje jeste poslednje utočište, ali i tamnica subjektivnosti. Njegov minimalizam je kontradiktoran, radikalno izolovan i ljudski motivisan. 84 Ješa Denegri, „Problemi umjetničke prakse posljednjeg decenija“, iz: M. Susovski (ed.), Nova umjetnička praksa 1966–1978, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1978, str. 7. 96 Atila Černik, Drukor, iz serije Intervencije, 1976. 97 Atila Černik Biografija sa odabranim izložbama 1941 Atila Černik se rodio 8. 1961 Završio je Srednju ekonomsku 1964 Prva samostalna izložba u februara u Bačkoj Topoli kao deseto školu u Subotici foajeu pozorišta u Bačkoj Topoli dete u porodici pobožnih roditelja, trgovca Jožefa Černika (József 1961 Prvi put izlože na izložbi 1965 Upisao se na studije istorije Csernik) i majke domaćice Ilone vojvođanskih studenata u foajeu umetnosti na Filozofskom fakultetu Gjantar (Gyantár Ilona) pozorišta u Bačkoj Topoli u Beogradu. Studije napušta nakon godinu dana i odlazi u Montreal 1956 Završio je osnovnu školu u 1962 Umire otac Jožef (Kanada) gde godinu dana radi kao Bačkoj Topoli fizički radnik. Na kratko boravi u 1964 Završio je Višu pedagošku Njujorku gde se upoznaje sa tada 1958 Objavljen mu je, 2. oktobra, školu, likovni smer, u Novom Sadu aktuelnom umetnošću a pre svega sa prvi crtež u nedeljnom listu za mlade pop-artom. Ifjúság u Novom Sadu 1964 Radi kao likovni pedagog u osnovnim školama 20. april i 7 jul a 1967 Upisao se na Ecol de Beaux zatim u Gimnaziji u Bačkoj Topoli. Arts u Montrealu ali se ubrzo posle toga vraća kući u Bačku Topolu i iste godine odlazi u vojsku 1969 Ženi se sa književnicom Juhas Eržebet (Juhász Erzsébet) koja će imati veliki uticaj na njegov stvaralački rad. 1969 Odlazi u Novi Sad i počinje da radi kao grafički dizajner u NIŠRO Forum. Od tada pa do odlaska u penziju 2002. radio je kao ilustrator i grafički dizajner u više časopisa i novina: Képes Ifjúság (1969 –1986), Dolgozók (1969 – 1990), Magyar Szó (1990 – 1995) i na kraju u dečjem listu Jó Pajtás (1995 – 2002) odakle je 2002. otišao u penziju. U omladinskom listu Képes Ifjúság pokrenuo je rubriku za likovnu umetnost. Porodica Černik 1944. Stoje (sleva na desno): sestra Bernadett, sestra Irán, deda Gyantár Tamás, i sestra Lóri; sede: otac Csernik József i Atila u krilu, ispred brat öcsi, i sestra Prücüke, mama Gyantar Ilona i brat Dénes u krilu. 98  časopis „Mix up underground“. U prvom i jedinom objavljenom broju saradnici su bili mladi, jugoslovenski (u većini vojvođanski) intelektualci, pisci i umetnici. Sadržaj časopisa objavljen je naredne 1973. godine u časopisu Kontaktor 972 koji je osnovao i uređivao Slavko Matković. Pored jugoslovenskih saradnika po prvi put su objavljeni i prilozi mađarskih umetnika i pisaca: Gabor Tot, Ištvan Harasti, Šandor Pincehelji, Đerđ Galantai, Imre Bak i Tamaš Sentjobi. 1972 Sa Siveri Janosom i Rac Janošom (Racz Janosom) osniva, u selu Mužlji pored Zrenjanina, Atila Černik otvara izložbu mladih umetnika Vojvodine na Tribini mladih, 1970 likovnu koloniju za mlade stvaraoce. 1969 U Umetničkoj koloniji Senta 1971 Počinje zajednički rad sa sa 1972 Rodila se ćerka Emese Černik osniva sa Jožefom Ačom, Ferencom Jožefom Ačom i Jožefom Markulikom (Csernik Emese) Mauričem i Jožefom Benešom (Markulik József). Sa njima se sastaje umetničku grupu „EK“ (Erőt tri-četri puta tokom godine uglavnom 1972 Realizuje prve tekstualne radove Kölcsönző). u Čantaviru i Novom Sadu. Zajednički na telu sa Katalin Ladik, a potom sa eksperimentalni rad trajao je do 1980 Eržebet Juhas i na vlastitom telu. 1970 Uzima učešće u radu Tribine godine. mladih u Novom Sadu gde je sve do 1972 Osniva nagradu za likovnu 1986. godine organizovao izložbe 1971 Realizuje prve vizuelne umetnost Peter Nađapati Kukac u mladih vojvođanskih umetnika. Sa poetske radove i sa njima priređuje Bačkoj Topoli Juditom Šalgo (Salgó Judit) priredio samostalnu izložbu na Tribini je 1972. godine izložbu mađarske mladih u Novom Sadu. 1973 Na poziv Galantai Đerđa avangarde učestvuje na izložbi pod nazivom 1972 Sa Balintom Sombatijem Szövegek Texts u Balatonboglaru pokreće, u Novom Sadu, alternativni (Balatonboglár), Mađarska. Na izložbi učestvuje sa filmom “The Zajednički rad grupe EK, Senta, 1973. Plakat izložbe Texts u Balatonboglaru, 1973. 99 Atila Černik sa Ferencom Mauričom, 1979. Atila Černik sa Jožefom Ačom 1975. positions of letter O” koji je nazivom „Hleb”. Do 2009. uradiće 1976 Učestvuje na izložbi Grupa realizovao sa Katalin Ladik i Pot oko 60 knjiga-objektata. Bosch+Bosch: Projekti, Likovni salon Imreom. U narednom periodu, pored Tribine mladih, Novi Sad filma, uradiće i sedam video radova. 1973 Postaje član umetničke grupe Bosch+Bosch. U grupi ostaje do 1978 Učestvuje na izložbi Nova 1973 Realizuje prvu knjigu-objekt njenog raspada 1976. godine umjetnička praksa 1966–1978 u pod nazivom „A”, zatim slede: Galeriji suvremene umjetnosti, „Knjiga”, 1974; „Katalog 75”, 1975; 1973 Učestvuje na izložbi Dokumenti Zagreb „Sfera”, 1997, a veći broj knjiga je o post-objektnim pojavama u načinio u okviru radnih skupova jugoslovenskoj umetnosti 1968–1973 1978 Umire majka Ilona na određene teme u Umetničkoj priređene u Salonu Muzeja savremene koloniji, Senta. Takva je knjiga pod umetnosti, Beograd 1980 Retrospektivna izložba grupe Bosch + Bosch u Salonu Muzeja 1974 Samostalna izložba u galeriji savremene umetnosti, Beograd i u Udruženja primenjenih umetnika Galeriji nova u Zagrebu 1981. godine i dizajnera Vojvodine, Novi Sad. Izložbeni prostor ovog Udruženja je, 1981–1982 Učestvuje na izložbi sve do 2008, jedino mesto u Novom Pojave u jugoslovenskoj umetnosti Sadu u kojem su Černiku priređivane sedamdesetih godina u Muzeju samostalne izložbe. U istom prostoru savremene umetnosti, Beograd priredio je izložbe 1978, 1987, 1990 i 2004. 1982 Izložba grupe Bosch+Bosch, Gorenjski muzej, Kranj 1975 Samostalna izložba u Galeriji Studentskog kulturnog centra, 1985 Objavljuje knjgu vizuelne Beograd poezije „TEXT“. Izdavač je NIŠRO Forum, Novi Sad 1975 Učestvuje na izložbi Aspekte/ Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien, 1985 Dobija Nagradu Nađapati priređene u Akademie der Bildenden Kukac Petera Künste u Beču 1987 Samostalna izložba u Gradskoj 1976 Rodio se sin Eled Černik kući u Subotici (Csernik Előd) Atila Černik sa ćerkom Emese, suprugom 1990 Dobija nagradu Ač Jožef koju je Eržebet Juhas, i sinom Eledom na dodeli nagrad Hid u Forumu 1987. ustanovila Umetnička kolonija Senta 100 Atila Černik sa Slavkom Matkovićem u Senti 1991. Atila Černik, Spomen na senćansku bitku, Senta, 1996. 1995 Radi prve kompjuterske grafike 2003 Objavljuje knjigu „Equiem“ 2008 Samostalne izložbe u Galeriji sa CD dodatkom u tiražu od 50 Zlatno oko, Novi Sad; Galeriji 1998 Umire supruga Juhász Erzsébet primeraka likovni susret, Subotica; Gradskom muzeju, Senta i Art galeriji, Bačka 2001 Umire ćerka Emese 2004 Dodeljena mu je Forumova Topola nagrada za likovnu umetnost 2002 Odlazi u penziju, napušta Novi 2004 Samostalna izložba u Art Sad i vraća se u Bačku Topolu gde galeriji, Bačka Topola 2004 počinje da živi sa Irenom Vadoc 2005 Učestvuje na izložbi Kolekcije 2002 Učestvuje na izložbi Marinko Sudac pod nazivom: Rubne Centralnoevrospki aspekti posebnosti: Avangardna umjetnost vojvođanskih avangardi 1920–2000. u regiji od 1915-1989, priređene (Granični fenomeni, fenomeni u Galerijskom centru Varaždin, granica) u Muzeju savremene likovne potom učestvuje i na izložbama umetnosti, Novi Sad i Salonu Muzeja Kolekcije priređene 2006. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu savremene likovne umetnosti, Novi Sad i u Muzeju moderne i suvremene umjetnosti, Rijeka 2007. godine Atila Černik sa Irenom Vadoc Balint Sombati, Atila Černik i Laslo Salma u Varaždinu na izložbi Rubne posebnosti, 2005. 101 Izabrana bibliografija Ács, József. „Csernik Attila újvidéki kiállítása Stuttgartban“, Magyar Szó, Novi Jadranka, Vinterhalter. „Umetničke grupe tárlata“, Magyar Szó, Novi Sad, 17. mart Sad, 5. maj 1976. Štampa. – razlozi okupljanja i oblici rada“. Nova 1971, 9. Štampa. umetnost u Srbiji 1970 –1980, pojedinci, Sebők, Zoltán. „Egyenrangú dialógusok“, grupe, pojave. Muzej savremene umet- Slavko, Matković. „Rime u oblicima. Képes Ifjúság, 1447. sz. Novi Sad, 8. jun nosti, Beograd, 1983, 14–23. Štampa. Vizuelna poezija nije ni slikarstvo u 1977, 23. Štampa. rečima ni poezija u slikama“, Sada III, 5, Petőcz, András. „Vizualitás és líraiság – Subotica, dec. 1972, 22–23. Štampa. Ács, József. „Csernik Attila vizuális Csernik A. Text“. Új Symposion, 11–12. sz. költészetéről“, Új Symposion 153. sz., Novi Novi Sad, 1985, 45–46. Štampa. Szombathy, Bálint. „Vajdasági alkotók Sad, 1978, 47–48. Štampa. a balatonboglári kápolnatárlatokon. Likovni susret – Képzőművészeti Művészeti életünkben egy egységes szel- Szombathy, Bálint. „Značajni momenti u Találkozó 1962–1987. Subotica, 1988. lemi áramlat van kialakulóban“, Magyar radu grupe Bosch + Bosch“, katalog Nova Štampa. Szó, Novi Sad, 15. sep. 1973. Štampa. umjetnička praksa 1966–1978, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb. Štampa. Médium–Art. Válogatás a magyar Szombathy, Bálint. „A Bosch+Bosch öt éve“, experimentális költészetből – Selection of I Híd, 10. sz., Novi Sad, 1974. Štampa. Ács, József i Đorđe Jović. Tekst kataloga Hungarian Experimental Poetry. Szerk. nagrade Peter Nađapati Kukac, Bačka Fráter Z. – Petőcz A. Magvető Könyvki- Ješa, Denegri. „Grupa Bosch+Bosch“, Um- Topola, 1980. Štampa. adó, Budimpešta, 1990. Štampa. etnost, Beograd, 1975, 41–42. Štampa. Ács, József. „Gyerekek, színek, Szombathy, Bálint. Új idők, új művészet. Szombathy, Bálint. „A Bosch+Bosch öt játékok. Nagyapáti díjasok: a pacséri Forum Könyviadó, Novi Sad, 1991. Štampa. éve“, II–III–IV Híd, 1. sz., Novi Sad, 1975. Gyermekművésztelep. Torok Sándor és Štampa. Csernik Attila“. Magyar Szó, 19. Okt. Novi Bálint, Szombathy. „Periodične alter- Sad, 1980. 11. Štampa. nativne edicije u Vojvodini početkom Ács, József. „Kísérletezés a betűvel. sedamdesetih godina“. Gradina 4, Niš, Csernik Attila belgrádi tárlata“, Magyar Tripolsky, Géza. „A művésztelep története 1991. Štampa. Szó, Novi Sad, 14. feb. 1975, 12. Štampa. – Istorija umetničke kolonije“. Zentai Művésztelep – Umetnička kolonija Senta. Olga Kovačev. Kolekcija slika „Forum“. Szombathy, Bálint. „A mai jugoszláv Forum, Novi Sad, 1980. Štampa KOC Thurzó Lajos, Senta – Zenta, 1994. művészet tárlata Bécsben“, Magyar Szó, Štampa. Novi Sad, 6. dec. 1975. Štampa. Szombathy, Bálint. Sedam godina grupe Bosch + Bosch, katalog retrospektivne Olga K. Ninkov. „Művészház nélkül is. Sziveri, János. „A szubjektum átminősülése. izložbe, Bosch + Bosch, Muzej savremene Zentai Művésztelep 96“. Magyar Szó, Novi Csernik Attila akcióiról“, Új Symposion, 133. umetnosti, Beograd, 1980. Štampa. Sad, 28. Avg. 1996. 11. Štampa. sz., Újvidék, 1976, 208–110. Štampa. Aczél, Géza. Képversek. Kozmosz Léphaft, Pál. „Panoptikum. Csernix“. Ács, József. „Bosch+Bosch újvidéki tár- Könyvek, Budapest, 1984, 126–127. Magyar Szó, Novi Sad, 8. Jan. 1997. lata“, Magyar Szó, Novi Sad, 4. Mart 1976. Kortárs Magyar Művészeti Lexikon, Ješa, Denegri. „Retrospektiva grupe Budimpešta, 1999. Štampa. Szombathy, Bálint. „Experiment–Bücher. Bosch+Bosch“, Oko, Zagreb, 1981. Jugoszláviai szerzők kísérleti könyveinek Štampa. Szombathy, Bálint. „A Vajdasági 102 Bosch+Bosch csoport. Külön világban és külön időben“. Budimpešta, 2002, Ilustracije knjiga Tóth, Ferenc. Önvédelem. Versek. Logos, Tóthfalu, 2000. 259–262. Štampa. Lévay, Endre. Malomkövek. Elbeszélések. Novi Sad, Forum, 1970. Marija, Lovrić. Suncokret. Gyerme- Olga, Ninkov K. „Geneza programskog kirodalom. Marija Lovrić, 2003. stvaralaštva umetničke kolonije Senta. Podolszki, József. Hinta. Versek. Forum, Ötvenéves a Zentai Művésztelep“ – 50- Novi Sad, 1970. Juhász, Erzsébet. A régi ház. Gyerme- godišnjica Umetničke kolonije u Senti. kirodalom. Forum, Novi Sad, 2004. KOC Thurzó Lajos, Senta – Zenta, 2002. Tóth, Ferenc. Halál a síkban. Versek. Štampa. Forum, Novi Sad, Novi Sad, 1970. Olga, Ninkov K. „Vožnja na likovnom Podolszki, József. Koponyakötés. Versek. biciklu sa Atilom Černikom, Laurom Peić Forum, Novi Sad, 1974. i Editom Kadirić“. Rukovet br. 5–8, god. XLVIII, Subotica, 2002, 20–22. Štampa. Juhász, Erzsébet. Fényben fénybe, sötétben sötétbe. Próza – versek. Forum, Novi Sad, Nebojša, Milenković. „Konceptualna 1975. umetnost od dela do teksta“. Centralno- evropski aspekti vojvođanskih avangardi Majtényi, Mihály. Betűtánc. Forum, Novi 1920–2000. Muzej savremene umetnosti, Sad, 1975. Novi Sad, 2002. Štampa. Brasnyó, István. Másként s másként. Kovacsev, N. Olga. A vajdasági magyar Versek. Forum, Novi Sad, 1978. könyvillusztráció (1918–2000). „Az elsül- lyedt jelek“. A 20. századi magyar könyvil- Juhász, Erzsébet. Homorítás. Regény. lusztráció Magyarország határain kívül. Forum, Novi Sad, 1980. Magyar Képzőművészek és Iparművészek Társasága, Budapest, 2003, 5–56. Štampa. A messzeség virraszt. A mai ruszin költés- zet antológiája. Forum, Novi Sad, 1984. Kovács, Zita. „Csernik Attila illusztrációi- hoz“. Magyar Szó, Novi Sad, 3–4 maj 2003. Csernik, Attila. Text. Vizuális költemé- 26. Štampa. nyek. Forum, Novi Sad, 1985. HG (Herceg Elizabetta). „Színes tinták. Sebők, Zoltán. Az új művészet fogalomtára Táborozás utáni beszélgetés Csernik At- 1945–től napjainkig. Művészettörténet. tila grafikusművésszel“. Magyar Szó, Novi Képes Ifjúság, Novi Sad, 1987. Sad, 29. Jul 2003. 11. Štampa. Szűcs, Imre. Kölyökkerülőben. Gyermek- Dr. Gulyás, Gizella. Kortárs Vajdasági versek. Forum, Novi Sad, 1988. Magyar Művészek Lexikona. Atlantis, Novi Sad, 2003. Pap, József. Hunyócska. Versek. Forum, Novi Sad, 1989. Olga, Ninkov K. „WOW! – Stvaralaštvo 70-ih iz vizure lista grupe Bosch+Bosch“. Ex Juhász, Erzsébet. Senki, sehol, soha. Próza. Pannonia br. 5–7, Subotica, 2003, 75–79. Forum, Novi Sad, 1992. Neuporedivi identiteti. Kolekcija Duško, Trifunović. Hangulatszép. Versek. vojvođanske umetnosti za Muzej XXI Prometej, Novi Sad, 1992. veka. Muzej savremene umetnosti, Novi Sad, 2003. Matuska, Márton. Hazánk, a mostoha. Riportok. Magyar Szó – Püski, Novi Sad Olga, Ninkov Kovačev. „Slavko Matković – Budimpešta, 1994. u senćanskoj koloniji“. Rukovet, Subotica, 2004, 21–22. Juhász, Erzsébet. Műkedvelők. II kiadás. Regény. Kijárat, Budimpešta, 1995. NK: „Megemlékezés Topolyán“. Magyar Szó, Novi Sad, 10. Nov. 2004. 15. Bogdán, József. Szeder indája. Gyermek- versek. Forum, Novi Sad, 1998. Vajdasági marasztaló. Tanulmánykötet. MTT Könyvtár 3. Subotica, 2000. Németh, István. Ima Tündérlakért. Gyer- mekirodalom. Forum, Novi Sad, 2000. 103 Atila Černik, bajaiex, Baja (Mađarska), 2002. Atila Černik, momegr, 2000. 104 Atila Černik Miško Šuvaković One of the most provocative appearances of the modern, neo-avant-garde, conceptual, postmodern and contemporary art in Vojvodina and Serbia can be seen in the hybrid artistic and cultural work of Hungarian artists who worked and are working between the Hungarian, Serbian and Yugoslav cultures and artistic practices. They are the numerous artists who have worked since the dissolution of the Austro-Hungarian Empire until the present day. They are the artists who are prominent in their national culture/cultures, but also the artists who worked on the margins of the Hungarian, Serbian and Yugoslav societies, the artists who disappeared in the oblivion of art histories. An alternative art of the Vojvodinian or “Yugoslav Hungarians” was be- ing created in entirely different cultural contexts of the first and the second Yugoslavia, and contemporary Serbia: the emigrant art of the Actionists and Dadaists of the 1920s, the marginal or outsider art of the naïve or underground artists during the 1920s, the high-modern art between the 1950s and 1970s, that is the experimental-neo-avant-garde art of the 1960s, the conceptual art of the 1970s, the postmodern art of the 1980s and the contemporary art in the age of globalism. Alternative or asymmetric artistic practices (the colony in Nagyban- ya at the beginning of the twentieth century, the Dadaists and the Actionists in the exile during the 1920s, the outsider art during the twentieth century, Art Informel during the 1950s, the new figuration, neo-avant-garde and the concep- tual art in the 1960s and the 1970s, the postmodern art during the 1980s and the globalism at the turn of the century) were being created on the very margins of the society, but were, at the same time, also often intertwined with suitable international artistic practices. These artistic practices were characterized by an almost unimaginable confluence of “central European intimism”, “existential 105  isolation” and “the alienation” with courageous and radical steps forward into something new, different and critically-acting. Neo-avant-gardes are typically described as excessive, experimental and emancipatory artistic practices which arose as reconstructed, recycled or revi- talized specific practices of historic avant-gardes, especially Dada, surrealism or constructivism; then, as specifically envisioned, but marginally positioned, pro- jections of great modern and avant-garde technological, emancipatory, political and artistic utopias; and, finally, as an establishment of authentic critical, exces- sive, experimental and emancipatory artistic practices in the Cold War climate of the domineering high modernism in the political West and the domineering socialist modernism in the political East. Yugoslav conceptual art was created during a set of complex processes which were originally, until 1971, called “conceptual art”, and, later on, during the 1970s and the early 1980s, “post-object appearances”, “new art”, “expanded media” and “new artistic practice”. The term “new artistic practice” was used most often and it signified different artistic practices (in visual arts, literature, film, theatre and music) that were the artistic analysis, critique, subversion and the succession of the moderate socialist modernism of the period. The term new artistic practice, because of its openness, and a deliberate and positive indeter- minacy, soon after it had been proposed and used for the first time, was used in the colloquial language of the critics, where it was being applied for a long time, with the addition of the phrase new artistic practice of the 1970s, in order to acknowledge and emphasize that there was a series of “new practices” after this period (they were different in origin, character and meaning). ✴✴✴ Atila Černik was born as a tenth child in a religious family in Bačka Topola at the beginning of World War II. He studied at different schools that guided him towards the work in art – Higher Pedagogical Academy, Department of Visual Arts in Novi Sad, the History of Art at the Faculty of Philosophy in Belgrade and the School of Fine Arts (Ecol de Beaux Arts). He worked as an art teacher in elementary schools and in the Grammar school in Bačka Topola, as a labourer in Montreal, Canada, and as a designer in a publishing house Forum in Novi Sad between 1969 and 2002. He spent a short amount of time in New York (in 1965). That was the time of his introduction to New York’s world of pop-art and neo-Dada. He got married to Erszébet Juhász, a writer (1947- 1998), who had a great influence on his artistic work and his interests. Erszébet 106 Juhász was a writer, an art historian, a teacher, a journalist, a librarian and a scientist. Černik’s artistic work developed slowly and was subtly concentrated around minimalist expressions within the interventions in the late-modern and post-modern visual culture. Together with József Ács, Pal Petrik, Jožef Markulik, Ferenc Maurič, and Jožef Beneš, he participated in the work of the EK group (Erőt Kölcsönző – which, loosely translated, means: the source of strength) in an art colony in Senta in 1969. Černik had already been a part of social groups which included eminent figures or groups: Katalin Ladik, Judita Šalgo, the group Bosch+Bosch, the group KôD, the group (∃, the groups January and February, magazines Új Symposion and Polja, and the artists, activists and intellectuals centred around the Youth Stand in Novi Sad and the organization Likovni Susret in Subotica. The meeting of Atila Černik with the group Bosch+Bosch in Novi Sad was arranged by Balint Szombathy with whom he collaborated on the Mixed Up Underground project since 1972. The materials from the Mixed Up Underground project were published in the magazine Kontaktor 972 in 1973. The magazine Kontaktor 972 was envisioned as an open alternative intellectual platform. The magazine was established by artist Slavko Matković in 1972. The work of the Hungarian contemporary neo-avant-garde and conceptual art – Gábor Tóth, István Haraszty, Sándor Pinczehelyi, György Galántai, Imre Bak, Szentjóbi Tamás – was introduced to the Kontaktor 972, as well as to the colony in Senta, when painter Ferenc Lantos introduced the work of the Pécs workshop in 1971. The group Bosch+Bosch had exhibitions in Pécs and Balatonboglár in 1973. An exceptional climate of cooperation of Vojvodinian, Yugoslav and Hungar- ian artists was created in a tense Cold War climate when the political East and West in Europe were dramatically separated. Yugoslavia was, in a sense, a “zone of mediation”, whereas the Bosch+Bosch group was an actual mediator in the appearance and the development of central European artistic orientations from neo-avant-garde to conceptual art. The exhibition of the Bosch+Bosch group in Balatonboglár in Hungary in 1973 was a climax of this cooperation. György Galántai redesigned a church in Balatonboglár into an exhibition space and an “alternative art institute”, which remained active for fifteen years. A new Hun- garian avant-garde art was formed by means of exhibitions in Balatonboglár. Within the programme planned for that summer, there were eleven exhibitions and events – projections, performances of sound poetry, exhibitions – from 10 th June to 26th August 1973. Szövegek Texts was the name of one of the interna- tional exhibitions, held from 19th to 26th August. The exhibition included artists such as Černik, Kerekes, Szombathy, Matković from Bosch+Bosch, international artists such as Schwarzenberger, Jochen Gerz, as well as Yugoslav artists such as 107  Franci Zagoričnik, Miroljub Todorović, Vojislav Despotov, and the Hungarian artists such as Tóth, Bak, Halaš, Dóra Maurer and many others. Atila Černik collaborated with the group Bosch+Bosch from 1973 to 1976. The group joined new artistic practices in 1971. Balint Szombathy (1972) and Laszlo Szalma (1948-2004) were members of the group from its beginning; Laszlo Kerekes (1954) joined the group in 1971, Katalin Ladik (1942) and Atila Černik in 1973, and Ante Vukov (1954) in 1975. The activities of the group took place in and around Subotica, which was situated on the border of central Europe and Balkan, that is, in a political sense, on the edges of eastern Europe. The group did not strive towards the creation of a homogenous community; on a contrary, it strived towards an open and provocative confrontation of the positions present at the time. Laszlo Kerekes performed interventions in natural surroundings (the interventions at the bottom of Lake Palić, 1971-72). Laszlo Szalma created neo-Dadaist interventionist projects (Dada, 1972). Atila Černik worked in the field of a concrete, visual and behavioural poetry (Telopis / Bodygraph, 1975). Katalin Ladik worked by means of performances in the range between phonic poetry, poetic performances (Partitura / Score, 1977) and feminist actions (with Janez Kocijančić, R-O-M-E-T, a dramatic musical event, 1972). Ante Vukov created conceptual pieces with ideas and manifestations of daily drawn lines (The Line, 1975). Atila Černik, the artist, the illustrator, the designer, the poet, developed and extended his artistic work in the direction of a “new sensibility” of the 1960s: open and free artistic practices between the visual art, the poetry and the design within the visual culture of the late modernism and the rising postmod- ernism. His work as an artist is situated within the Duchampian tradition of observing, choice, re-signifying and renaming, and an achievement of an un- certain neutrality and a seeming passivity. He is an artist who behaves as if he is outside the artistic flow, or outside the social struggle, when, in fact, he is in its very centre. In the spirit of the 1968’s emancipation of the “body”, he reveals the body as an instrument of an artistic work in the practices of performances and the display of the body as a source of human subjectivity, which means a critical and subversive presence in the modern world. Atila Černik came into contact with the “Duchampian tradition” through pop-art, processual art and, certainly, through conceptual art. His approach to the “Duchampian behaviour” is threefold: • the use of models of graphic design as “materials” of artistic intervention … a type of ready made art; 108  • the use of one’s own body as an “object and a subject” of art … a type of performance art; • an international subversive passivity … an artist is seemingly a neutral “agent” or an “index” of the world of art … the Duchampian behaviour which displays the other side of “art as a reservation of freedom”. Černik had clear conceptual reasons to “document” performances or per- formative and intervening situations – besides photographs, films and videos, books were also an important medium for documenting. Books were at the same time anonymous works of art – objects by itself and in itself, and also the archives which were summing up, presenting and communicating his work. In those works, it is possible to unravel Duchamp’s idea of the “portable museum” as a museum of revision or a micro-museum of an artist, which Černik resolved in the form of book-object-archive. One could mention examples of books as pieces of art: Book a (3 pieces, 1973). Szituációk / Situacije / Situations (author’s edition, 1973), a (25 pieces, 1973), Paper (unique item, 1974), Poetry of Letters (40 pieces, 1974), etc. Atila Černik’s artistic work is simple – with regards to the media, he uses them in their own material “poverty” or non-allegoric literacy. He acts in the same way as the dilapidation of the works of media shows the corporeal traits of letters and reveals the material traits of the text. Černik used different media: the human body, the book as a piece of art, prints from the preparatory stages in printing, expendable object/objects, ready made objects, the photograph as a document, the photograph as a text, the photograph as an image, the film, the video, the television, the slide projection, but also the interventionist form of work in the natural and urban surroundings. These different “media” were not an expression of his existential indecisiveness or activist nomadic style, but a “desire” to discover the “same”, which is the zero degree of the articulation and the expressiveness of the letter and the mark of the letter, i.e. text, in every form of exploration (expression and communication). Černik developed, in a radical and authentic manner, a variety of central European or late-socialist minimalism. 109 110 111 112