Стријеле Јарила (1989) – Волх Доброслав У овим судбоносним данима само слијепац не може да види да је борба јудео-масонске мафије ушла у завршну фазу. А бојно поље - Русија. Нашу Отаџбину, последњи бастион одбране од тајне свјетске владе покушавају да изједу изнутра. Подругљиво гледају на руску историју и културу, систематски уништавајући нашу изворну Природу, домаћи масони ''мирним'' путем доводе нашу дјецу и унуке до дегенерације. Под пријетњом самог постојања нације! Вражја сила од најранијег дјетињства захтијева поклоњење крвавом пентаграму – Соломоновом печату. Државни службеници продају власт руској плутократији која се купа у луксузу и раскоши док је домаће руско становништво осиромашено и затровано. Спас нације и Природе је циљ јединствен и недјељив. Ништа није значајније у овом историјском тренутку у односу на очување природе као залог самоодржања и опстанка нације. Борбу против злокобне завјере може повести само национални ослободилачки покрет наоружан Руском Идејом. А јасно је да ова идеја и може и мора бити само Руска, и по духу, и по крви која јесте мистична супстанца. У цјелокупној историји наше Родине лежи нешто пророчко и изванредно. Искуство нашег руског народа је трагично али истовремено и дубоко. Сада је судбина не само Русије, него и цијеле Земље, проклета од стране мрачних сила. Руска идеја је вјеровање у посебност руске мисије у свијету, то јест, ми смо предодређени да обликујемо будућност човјечанства, водећи и тако и себе и друге на пут спасења. Једини ефикасан начин борбе против мрачних опсесија је егзорцизам – потпуно истјеривање непријатељских сила. Једина алтернатива технократском лудилу је промјена човјековог односа према Мајци Природи – мистични пагански поглед на свијет. Борба против технократског бездушја подразумјева борбу против јудеоматеријалистичке доктрине поробљавања човјека и Природе. Према томе, руска национална идеја је да се оживи родни и свијетли пагански дух који је саздан да разбије таму. *** Шта ми знамо о старој словенској вјери? У шта су вјеровали и чему су се клањали наши преци? Имамо непотпуну слику словенске антике. Око непроцјенљивог споменика ''Велесове књиге'' завјера ћутања. Паганизам као првобитни и вјечито млад поглед на свијет, као и култура која датира из златног доба хармоније између човјека и природе, нису разоткривени. Проблем откровења се своди на тумачења разних историјских и етнографских материјала, а установити истину је тешко јер је сав материјал прошао кроз хришћански филтер. Уосталом, као и подаци о гностицизму који је заправо представљао устанак здравог аријевског духа против хришћанства које је вршило јудаизацију тог истог духа. Како и историчари морају да извлаче чињенице из тенденциозних инсинуација црквених аутора који су најгори непријатељи мистичне гнозе тако и истраживачи руске предхришћанске вјере морају да је разматрају кроз призму свештенства – смртног непријатеља и мрзитеља светоотачких култова. Родно поријекло историје руског народа је познато, прије свега из фалсификата опскурних идеолога, који су на сваки начин тежили да дискредитују народна паганска вјеровања, представљајући их ''богомрском забавом''. О томе колико су непоуздани слични ''докази'' указује и то да би та донедавно доминантна религија свако друго мишљење прогласила смртним гријехом. *** Када је владајућа врхушка у Кијеву прихватила хришћанство, објавила је савез цркве и власти. Поставши државна религија, хришћанство има наспрам и против себе паганску националну културу што је нагло отуђило књаза од народа. Христијанизација Русије је имала имплантациону сврху. Људи су обраћани или силом, или обећањем, или обманом. Народ је прелазио на нову вјеру, не зато што је признавао њену моралну супериорност него зато да избјегне мучење и казне. Волхе - хранитеље културних традиција и свештених обреда су црквењаци жигосали као ''демонске сасуде''. Били су живи спаљивани као и ведски исцјелитељи, пророчке дјевице, које су од православних инквизитора означавани као злокобне вјештице. Такође су искоријенили свете лугове. Хришћани су називали пагане ''неуким идолопоклоницима''. Ријеч ''идол'' проистиче из старогрчке ријечи ''идеја'' или ''идеал''. ''Идеја'' је код грчких мислилаца значила ''слика'' или ''представа''. Најближе племенско и језичко сродство Словени имају са Прусима (балтски огранак) и Литванцима. Истраживач литванске митологије професор Л. Мержинскиј (18. вијек) на основу изучавања латинских извора је појаснио да се ријеч ''idola'' (''идол''), не употребљава толико у смислу означавања дрвених, камених или жељезних представа богова колико у преносном значењу поштовања сила природе, небеских тијела и душа предака. Као мјесто поштовања, односно храм, је служила дивљина. Избор је био произвољан, то је могла бити шума или домаће огњиште. Источни Словени су под утицајем Скито-сарматских племена и Варјага почели да приказују своја божанства у киповима. Но чак и тада је то само спољашњи облик идолопоклонства, његово материјализовање, да тако кажем, то обличје је било само маска која скрива истинску суштину и личност. Слике односно кипови су служили као симболи нечега што није доступно разуму. Први кумир Перуна је у Кијеву поставио (кнез) Владимир а у Новгороду (бојар) Добриња. Под Владимиром се први пут појављују у Русији затворени храмови, гдје је он, по ријечима саге Олафа Тригвасона, и сам приносио жртве. Нема вијести о постојању посебне касте свештеника (жречева) код Источних Словена који би били надлежни за правилно извршавање обреда жртворприношења (одсуство свештничке касте је у великој мјери допринијело побједи хришћанства). Руске обреде, нарочито са везивање са култом предака, вршили су племенски преставници или најстарији у родовима или породицама. Постоје одређене сличности са Германима о којима је Цезар писао у својим ''Коментарима о галском рату'': ''Обичаји Германа се у много чему разликују од галских; они немају друиде који управљају богослужењем и мало придају значаја жртвоприношењу.'' Одсуство кумира код Руса због којих би се правили велелепни храмови и приносиле крваве жртве, као и одсуство свештеничке касте која би управљала обредима и приношењима жртве, понекад се спомиње као нижи степен вјерског развоја у односу на антички паганизам. Да, код древних Словена није било рукотворених и изображених божанстава затворених у вјештачким објектима гдје су божанства ''живјела''. Баш као што их није било ни код њихових рођака Словено-Германа о којима је говорено у Тацитовој ''Германији'': ''Они сматрају неспојивим да величина њихових богова буде затворена међу четири зида или да их представљају људском сликом. Они посвећују своје шуме и шумарке и називају боговима нешто тајанствено, oпипљиво само духу. '' *** Древним Русима је био неприхватљив и стран примитивни култ личности једног божанства који негдје изван рјешава судбину свијета. Они нису знали за велике антропоморфне богове, попут Грка и Римљана. Словенски паганизам подразумјева више апстрактне појмове древних религијских и филозофских погледа на свијет који је вјечан са људском расом; Духовно начело иманентне природе. Божанства словенског пантеона, спајају се са елементима, и оличена су у креативним принципима природе, њеним мистичним познањем које стоји иза сваког феномена и руководи хармонијом мира. Религиозно вјеровање Словена је било само по себи архаично, одвећ урођени слој религиозних идеја, које су биле заједничко власништво породице индоевропских народа; оне су настале прије почетка историје Словена као посебне племенске групе и у будућности се нису изобличиле. То се десило у тој удаљеној епохи, када је дошло до заједнице плавокосих и плавооких људи са једним језиком и једним погледом на Природу. Како потврђују савремена антрополошка, археолошка, историјско-етнографска и лингвистичка истраживања, територија формирања младе индо-европске расе се простирала на сјеверу Црног мора. Гдје је прадомовина и исконски завичај Руса. У словенском фолклору, легендама,вјеровањима и древним предањима, као сива стијена у руским равницама, протеже се сјећање на првобитна вјеровања, као праизвор – првоисточник, који је халапљиво прогутао све некадашње токове – касније религије индоевропских племена. Хиндуистичка религија која је заснована на Ведама, происходи из прасловенских и индоевропских Веда, продуховљеном и пророчком знању. Познати научник Ото Шрадер је писао: ''Код древних Индуса је култ предака састављен од безброј ситних детаља што подсјећа на руски обред сахрањивања''. (О. Шрадер ''Индоевропљани'') Јарило – име древног божанства Сунца. Име настало од индо-европског корјена ''јар'', означавајући силу васкрсавајућег прољетног Сунца, код Грка је то ''ер'' . Дакле, ''херој'' – а одатле и ''Херакле''. Херој је у грчкох митологији знаменити предак – вожд. Први међу херојима је био Херакло. Код викинга Јарл, идентично са руским ''бојаром'' (племићем). Још не тако давно, сматрани су корјени европске културе као грко-римско наслеђе антике. Изузетан истраживач словенског паганизма професор П.Г Богатирев је писао: ''Грчка и индијска митологија је много даља од индоевропске него митологија савремених словенских народа''. Словено-руска духовна култура је очувала и наставила традицију до данас, издижући се у заједничком индо-европском наслеђу, чак и генетском основом као мајка свих пратећих култура и завјет предака. *** ''Језик'' код Словена значи исто што и ''племе''. Код ових термина је добро споменути значење ријечи ''паганин'', који је наметнуо христијанизовани Рим, а која је ознавачала језичника (старовјерца) и житеља села (лат. Pagus), који је чувао вјерност отачким светињама. Језичество (родовјерје прим.прев) је дословно исто што и народност. Народна, језичка религија је национална религија. Она се заснива на култу реинкарнације претка. Језичество – то је култура. Јудео-хришћанство – то је дезинтеграција, ''цивилизација''. Концепт културе дугује своје поријекло култу предака, култура је незамислива без светоотачке традиције (не у хришћанском смислу прим. прев.). У циљу приближавања разумијевања древних, потребно је размотрити како је одлучујућу улогу у животу играо култа претка. Култ претка или религија обожавања мртвих је имала најдубљи утицај на морал, вјеровања, психологију идеје и осјећања индо-европских народа. Преци су били посвећени древним свечаним обредима. Уз општи спомен и погребне гозбе сличне Олимпијским играма у Грчкој. ''Свака већа симболика њиховог језика се заснива на форми култа мртвих'' – писао је Освалд Шпенглер у својој књизи ''Пропаст Запада''. Култ предака може се сматрати као темељни принцип свих религиозно - етичких учења, система и доктрина, кроз њега је, дакле, изграђен темељ религијских, политичких и друштвених институција старог свијета. ''Дивне су наше светиње, наши преци, посебно у поређењу са неживим идолима. С тим у вези потребно је вјеровати другим предањима, тако многобројним и екстремно старим.'' Патриотизам происходи из латинске ријечи ''Patria'', земља очева, Отечество или Отаџбина, оно мјесто гдје су покопани наши очеви, наши преци. *** Култ претка мистично повезан са обожавањем Сунца, је представљао основну садржину религијско-диховног живота Словена. Није то био само култ индивидуалног претка појединца него и култ племенског и општеплеменског претка. Душе предака, уздигнуте смрћу у благотворна божанства, су постајало невидљиви чувари живота и заштитници или покровитељи клана или племена. Велики дједови-хероји, вождови и пророци су били свјетло Родних Богова. Понекад су они говорили кроз уста инспирисаних волхова. Значење ријечи ''инспирација'', ''продуховљеност'', указује да је човјек у медиумистичком трансу гласноговорник, преносилац воље претка покровитеља рода, и њихове изреке се доживљавају као оглашавање по налогу претка. Празник Радуница, русална свештенодејства, молитва на дан Нава, ритуали помена и служења умрлима су тако уређени да одржавају везу између свијета живих и других свјетова, а нарочито везу са прецима и свијетом мртвих. Благочестиви обреди обједињавају чланове родног савеза у једну цјелину, мртви, живи и нерођени који се нису оваплотили - сви путеви воде несаломивим везама. Нарушавања тог савеза и обреда погибељно дјелује на род. Непрекидност и учесталост су од погребних обреда створили магични ланац, који је био кључ њихове снаге. Обред је имао строго окултни смисао, и невјероватно гријеше они који вјерују да је то наводно све обична пракса, пуста форма без најдубљег садржаја. Ти људи не схватају дубину ритуала која је укоријењена у другим димензијама. Етимологија ријечи ''обред'' говори сама за себе. Нешто, неки ентитет припада одређеној форми, има видљиву спољашност утиснуту у симболици. У обред је укључена одређена мистерија која је невидљива и ''план'' се одвија тако да буквално остане недокучива за нас. Обавити ритуал са чистим срцем, искрено вјерујући у његову благотворну силу, свјесно или несјвесно бићемо мало ближе разумевијању тог тајинства. Ова света церемонија, за разлику од каснијих овоземаљских, није била саздана да је схвате обични смртници, него се јављала откровењем човјеку високодуховних квалитета, дејствујући у више облика. Обред је изузетно традиционалан, и стога је најпоузданији свједок прошлости. На крају крајева, свака новотарија, чак и безначајна, пријети губитком светог смисла и моћи обредних дејстава. Стари Словени су били убијеђени у обредну моћ дјелања а која је опет везана са култом претка. И не просто увјерени, него тврдо и непоколољебиво убијеђени. У древним временима људи су били склони скептицизму не мање него данас, али су били доста мудрији. *** Лошим јудео-хришћанско и материјалистичко васпитаним људима, веома је тешко да разумију поглед на свијет људи тог доба и културе. Они су ван нашег искуства. Да би поново васкрснуо своје старо лице, да пронађеш идентитет са свијешћу, не гледај ван него унутар себе, историчар напримјер може бити и сам мистиком, јер мислилац-мистик има неки посебан њух, посебну способност да развија саосјећајност емпатије, директно интуитивно разумевање. Ово произилази из дубоког извора знања више него из рационалног размишљања. Постоји нека врста препознавања, сјећање које је давно уграђено у душу. Познато је да би, разумљиво, цијенили и вољели истинску народну културу морате бити веома културан човјек. Тако на исти начин да би сте проникли у свијет идеја и осјећања наших далеких паганских предака неопходно је вратити се у Природу. Но, бити ближе Природи не значи само обитавати у Њој. То значи бити Њеним саучесником и пратиоцем, бити ближе силама Природе, и стога бити мистиком. За историка је најважније прећи психолошку баријеру, трансформисати себе и своје знање. И онда, тек онда ће бити јасна тајна паганска духовна култура. Онда постаје јасан посвећен и просвећен став првобитног човјека према смрти, јединство живота и смрти у његовом уму. Живот и смрт су нераздвојни. Земља живих и тајанствени свијет мртвих су међусобно повезани, смрт човјека значи његово рођење у другом свијету, одакле се неизбијежно враћа на земљу. Рођење је отјелотворење душе. *** Са страхопоштовањем свако од вас пажљиво чува свијетле слике наших умрлих сродника. Ми се мислено обраћамо њима, исповиједамо, молимо за опроштај, призивамо их као анђела чувара када се налазимо у великој опасности. И при том осјећамо утјеху, очишћење и подршку, јер је наша пажња тог тренутка везана за продуховљеност коју добијамо од наших предака. И без икакве обмане, интуиција нам све говори јер то није илузија него живо искуство срца, једно реално мистично заједништво. Могућност да мртви утичу на живе је огромна, под условом да постоји веза осјећања. У древна времена није било горе казне од казне заборава. Сврха обреда древних Руса је била у томе да се уђе у магични круг осјећаја реалности контакта са душама мртвих. То је било окултно ступање у везу заједничким импулсом са вољом вјерних сродника, укључених у заједнички завјет, удруживањем заједничких енергетских поља чиме олакшавају пут прецима до живих. И тада су душе покојника невидљиво уткане у русални хоровод. Љубав – најкреативнија од свих енергија је највиши израз комуникације међу душама. Призивање духовне љубави побјеђује и саму смрт, и као неодољива сила привлачи душе и враћа их из загробног живота у тјелесни свијет. Чудотворна моћ погребних обреда је била кључна за оваплоћење отишлих сродника поново на Родној Земљи. *** Када самртнику приђе последњи час, и дух са мало астралне одјеће напусти смртно тијело, преци га чекају и поздрављају на прагу у жељи да му олакшају тренутак прелаза у другу раван постојања. У својим истраживањима многи љекари, укључујући Елизабет Киблер-Рос, Карлис Осис и Р. Моуди, на основу бројних свједочења болничког особља о предсмртним визијама умирућих као и личних сјећања враћених у живот након клиничке смрти људи, пишу о општем феномену којим је обично праћено умирање. Утисци, исповијести, једногласна запажања у реалности феномена умирања воде ка томе да је покојник отишао у скуп својих драгих рођака који му помажу да пређе исход посмртног стања. Ова визија над смртним одром је дивно и доста вјерно описано у роману Томаса Мана ''Бунденброкови''. Упечатљива је аналогија са визијама умирућих и пост- мортем искуствима ''васкрслих'' (реанимираних) пацијената потврђује реалност сусрета духова које смо нашли и у тибетанској ''Књизи мртвих''. Овај јединствени рукопис, древно религијско и филозофско откровење о смрти, припреман хиљадама година конкретног искуства са смрћу, садржи подробне описе узастопних фаза умирања, и посебно, када ''сијенке мртвих предака долазе.. оне су освијетљене неком посебном врстом сјаја...'' Књига је записана инструкцијама бројних лама а на основу усменог предања и учења која су научена од свештеника првобитне добудистичке религије Бон, која има индо-европске духовне корјене. Централно мјесто у религији Бон је заузимала Религија и култ реинкарнације предака. По езотеријског традицији Бон је владала тајнама Шамбале (мистично краљевство скривено иза снијежних врхова Хималаја). *** Наши стари су нам завјештали идеју трансформације – ту узвишену идеју, тако дубоку и утјешну, неодољиву како и за мудраца тако и за незналицу. Овај спиритуалистички поглед је предухитрио Веданту, Канта и Платона, происходећи из великих закона очувања енергије и духовног уздизања. Срж идеје трансформације се не може посматрати историјски, него метафизички; та идеја је стара колико и људски ум и осјећања, и представља урођену, природну људску вјеру. ''Учење о метапсихози, која долази из најстарије и најплеменитије ере људске расе, је увијек била распострањена на земљи и било је вјеровање огромне већине људи па чак и начело свих религија, са искључењем јудаизма и његова сродника.'' (Артур Шопенхауер, ''Свијет као воља и представа'') Практикује се и данас у свим неисламизованим дијеловима Азије концепт поновног рађања душе, који је настао независно од будизма и много прије њега. ''Постоји једно древно предање, сјећам се само какво је'' говори Платон о трансформацији у свом ''Федону''. Традиција његова сеже и до питагорејаца и орфичара. Питагора је публиковао учење из трачких мистерија која је инспирисана из рода Орфеја. Погребни обреди многих народа каменог доба, свједоче о томе да с њихова религија заснивала на реинкарнацији односно трансформацији или оваплоћењу. Карактеристичан је положај покојника сахрањеног у старим гробљима. Постављали су покојника на бок са савијеним кољенима и рукама притиснутим на груди. Овај обичај сахрањивања је био уобичајен у Европи (и не само у Европи) миленијум прије нове ере. Извијесни француски историк Марсел Оме је у својој књизи ''Синови Сунца'' указивао да је чучећи положај покојника симбол будуће обнове тј реинкарнације: ''он је привремено повучен из живота, али везан у положају фетуса у материци, он ће се ускоро вратити у виду малог дјетета, пуног врлина свог претка. *** Чак и у давна времена примијећено је да се вријеме рата и вријеме после рођења дјечака увелико заоштрава. Савремени демографи називају ову мистериозну појаву "феномен ратних година". Говорећи о веровању у реинкарнацију, морате имати на уму веома важан обзир; увек и свуда је то значило пресељење душе мртвих рођака само у круг њихових живих чланова породице, клана или племена. Покојник се враћа на Земљу, оличен у новорођенчету. Сама ријеч новорођенче значи ''поново рођен'' (као и ''новопредстављени'' – ''поново умирући''). Одатле и потиче обичај давања имена по умрлом претку, рођаку. У принципу, према древним вјеровањима, име је предзнак човека, хранитељ његовог генија. Име садржи окултну снагу, име херојског претка говори младенцу и квалитете које носи. Неприродно усађивање јудејских имена од стране хришћанства у Русији умјесто родних светоотачких имена је имало за циљ прекид везе између времена и покољења, између потомака и предака и одузимање природне духовне везе. Ону заиста универзалну увјереност народа у буђење својих синова и кћери на родној земљи. Покретањем у мистерије Вергилије казује причу у "Енеиди", како Сибила открива Анхиса, Енејевог оца, у подземном царству. Анхис објашњава Енеју учење очишћења и пресељења душе, а затим прориче њему и његовим да неће бити дио својих потомака. Ако се у земљи руских извиђача у сјеверо-источном Сибиру, роди дијете са биљегом, они су то тумачили да се дијете родило умјесто неког од мртвих рођака који је такође имао биљег. Такве идеје су распрострањен чак и данас и у другим дијеловима Русије. Ескими вјерују да у дјетету живи душа неког од умрлих рођака; па па кажњавање дјетета сматрају као повређивање једнога од мртвих. Ханти и Манси Западног Сибира, вјерују да душа покојника после одређеног времена поново рађа као новорођенче у кругу своје породице или племена, происходећи од једног заједничког претка. У Конгу, мајка умрло дијете обично сахрањује у близини куће, како његова мала душа не би морала прелази далек пут на повратку у материцу када се буде рађала поново следећи пут. Џејмс Фрејзер пише у својој ''Златној грани'': ''Код Лапонаца се трудници обично у сну јавља неки од преминулих предака и обавјештава је ко ће од умрлих чланова племена да се роди као њено дијете и чије ће име беба да понесе. Уколико жена није сањала такав сан, отац или рођак дјетета одређују име путем гатања или се савјетују са чаробњаком''. Едвард Тејлор у ''Антропологији'' каже да Јоруба црнци поздрављају новорођенче ријечима: ''Здраво, дошао си!'' Затим свештеник-пророк објављује која се душа вратила да живи у новом тијелу. Након тога, свештеник, објашњава родитељима дјетета и његову личност обликују према оваплоћеном претку, чиме инспиришу дијете да спозна своју праву природу и потенцијале, при том добијајући и име тог претка. Сличан посебну церемонију практикују тибетанске ламе, шамани Средње Азије и индијанска племена Америке. Гатање и прорицање судбине на изразито сличан начин постоји од времена прије потопа времена до данас у многим земљама чак и толико удаљеним да је међусобни културни утицај практично немогућ. Постоји у овоме нешто урођено, нешто што се не доводи у питање. Остаје да додам да су сви ти народи продужење рода што је света дужност исто као и слављење претка. *** Првобитни поглед на свијет је укоријењен у области такозваног несвјесног; ова област душевног живота треба да се назове суперсвијест; јер несвјесно је само коначна за људску личност али не и за његову бесмртну личност. Парапсихолошки феномени и хипнотичка искуства убјеђују да несвјесно има свјесног, вољу и меморију. Душевна дубина је на самој ивици додира натчулног свијета. Област несвјесног је простор чијим посредством се може успоставити људски контакт са другим духовним ентитетима. У слутњама и сновиђењима, у егзалтираном ентузијазму и пророчкој интуицији, у знамењима, чарима и чаролијама, у свему томе што цивилизовани и отргнут од земље човјек назива предрасудама, схвата се скривена страна Природе. Предрасуда је нешто оригинално што претходи расуђивању. Она не обмањује али само када уз себе има интуицију. А интиуција је памћење душе. Ако интелект одржава знање и искуство само једног живота, једног оваплоћења, онда се интуиција јавља као чувар богатства акумулираних хиљадама година. И што дубље човјек урања у ирационално, и живе душе вјерују интуицији, тим се боље приближава стварности. Памћење свих претходних оваплоћења пребива у области нашег несвјесног, другим ријечима, у свијести нашег трансценденталног субјекта, физичком мозгу човјека, и његовим нижим органима чулне природе, јављају се препреке које нас лишавају памћења о нашем прошлом битисању. Мозак блокира дугорочно памћење за личну свест. Само понекад, у неком изузетном екстатичном трансу или предсмртном стању човјек је повезан са укидањем или отплатом површинске дневне свијести, и тада разбијају блокаду и изненада буде сјећање душе. До нас је дошла прича Платона о необичном просвјетљењу памћења код умирућег војника , повјеривши друговима своје виђење претходног живота, његове посљедње ријечи су биле провјерене и утврђено је да је то била истина. Учења Буде и Питагоре о принципијелној могућности знања њихових претходних бића су потврђена посебном методом хипнозе, познате под називом ''регресивна хипноза''. Она је дала невјероватне резултате при сјећању догађаја давно заборављених од стране свјесног ума који су само кратко видљиви у најранијем дјетињству. Хипнотизер постепено шаље локације у дубокој мјесечарској фази хипонзе субјекта, до дјетињства па и касније, до тишине материце, при чему субјект улази у позу бебе, лежећи у сагетом положају са подигнутим рукама и ногама. Онда хипнотизер наводи мјесечара на прелазак у стање прије зачећа када је дух још лебдио у простору. И онда он пита: "Шта је било прије тога?". И тада човјек често вакрсава памћење на своју смрт или чак на цијели прошли живот. Пријављени су случајеви гдје постоје објективни докази о прошлом животу, када се човјек сјећа детаља о времену и мјесту давно умрлих лица и давно прошлих времена, које он, сам по себи, никако није могао знати али за које постоје извијесне историјске чињенице, документи и материјални докази који упућују на истинитост тврдњи. Постоје сензационална искуства француског љекара и хипнотизера Алберта де Роша и његових студената, да доведу погруженог (Доброслав у оригиналу користи ову ријеч) у мјесечарски транс како би изазвали низ подсјећања на претходне инкарнације субјекта. *** Неоспорну водећу улогу у животу човјека у духовном животу човјека имају процеси несвјесног. Исти доминантну улогу играју и у судбини народа. У својим интимним вјеровања људи се потчињавају само гласу несвјесног, нијеми позив оваплоћеног претка који нам упућује из најдубљих слојева наше психе. Тамо сазријевају аутентични мотиви, симпатије и убјеђења, која не може поколебати никакво рацинално резоновање. И управо ту је извор осјећаја духовног и крвног јединства појединца са његовим рођеним народом. Свети национализам – наследство предака. Воља предака – воља Нације. Воља Нације – воља предака. Национализам почива на непоколебљивим надразумским основама, он је запечаћен у крви, он живи у срцу. Говорећи језиком биолога, он је генетски програмиран. Благородни национализам – моћни ехо херојски дјела претка у души потомка. Он се ослања на своју невјероватну и неисцрпну снагу која је саставна легура несвјесног, а која се још назива и Душа Народа, и која прије свега представља колективно памћење несвјесног. Концепт живе Душе Народа, као нека врста општег психичког поља, који је тако значајан и трајан за овај појам, чија суштина измиче од дефинисања, употребљаван је чак и посебно од материјалиста, будући да они не могу наћи еквивалент за њега у својим рјечницима. Национализам је неизбјежан и неодољив, јер садржи у себи меморију, и вјечно живи у колективном сјећању Нације. То је сјећање у коме се један огледа у својој множини обимних искустава које су исход свих претходних оваплоћења. Стари Грци нису узалуд сматрали богињу памћења Мнемозину за мајку Муза, додијеливши јој ту одлучујућу улогу у културном развоју човјечанства. Загонетка памћења је једна од основних проблема филозофије и психологије. Уосталом, подсвјесно памћење осигурава континуитет и јединство свести што је основна чињеница душевног живота, како човјека тако и нације. Благодарећи памћењу, народ је сачувао своје јединство и непрекидност самосазнања, утврђујући се у важности вишег смисла свог бића. Основа националног идентитета која чини карактер – је воља. Карактер, како појединца тако и цијелог народа, је константан. Карактер једног народа се формира од слојева небројених идеја и искустава који су садржани у души народа и који су неотуђиви. Генија Шопенхауера је инспирисало то што '' је и савремено покољење у свом оригиналном језгру, директно и по бићу идентично са сваком од његових претходних генерација. " Магични ланац који неизбјежно веже давно отишле претке са живим потомцима, јесте ланац носитељ и чувар Националне Идеје. Стално циркулише својим магнетним струјама обезбеђујући мистичну везу између генерација. Када је група људи повезана једном идејом, охрабрено несебичном љубављу према Отаџбини и повезана једном и уједињеном вољом, њихове мисли, креативност и стремљења су утиснути и живе у астралном са посебном силом. Према окултном аксиому, воља се не састоји и множи; енергија идеје се повећава експоненцијално. Тада је општа Национална Идеја обучена у астрално тијело и овјековјечава се као активна снага, она која инспирише своје ревносне сљедбенике и ратнике на подвиге. Сваки одступник који наноси штету науштрб Идеје, разбија магични ланац. Утицај ове, често несвјесне Националне Идеје – Силе је свемогућ и безграничан. Она не тежи никаквом доказивању, јер је она изворна истина. ''Преко мора, и кад је весеље, оне је туђе, а код куће и кад је туга, она је рођена.'' – каже народна мудрост. *** Патријархално језичество (паганизам) је исповиједало култ претка, повезаног са идејом реинкарнације. Јудаизму, односно из њега изниклим хришћанству и исламу, је успјело да огњем и мачем избаци из Европе и из неких дијелова Азије изворну вјеру. Рим је постојао само док је побожно славио култ Весте. Заборављање исконских вјеровања је увијек било катастрофично. Свака енергична нација је имала тако снажну вјеру, и губила је у многим случајевима у пратњи пада националне енергије или чак срамотном дегенерацијом и смрћу. Ранохришћански епископ и историк Јорданес пише о Германима: '' Поштоваху претке, које су сматрали заштитницима, а када би постигли какву побједу, поштовали су их не само као смртнике него им указиваху све божанске почасти'' Јапанска национална религија, Шинто, постоји више од једног миленијума и садржи суштину мудрог вјероучења – поштовање Сунца, предака и Природе. Шинто не прави никакву разлику између човјека и божанствених духова. Духови су људски преци, тачније сваки род, сваки клан има претка у лику неког од духова које они називају ''ками''. Душа умрлог претка постаје ками. Према култу предака се са изузетним поштовањем односе и у модерном Јапану. Познато је какав је био ефекат тако племенитог вјеровања на развој витешког кодекса части самураја. До 1945. године, шинтоистичко светилиште Јасукуни је по ноћи обављало магијске обреде позивања и састанака са душама погинулих војника које су силазиле са неба да би се придружили онима који су већ обоготворени у храму. То је инспирисало на подвиг националне хероје Јапана пилотебомбардере Камиказе. *** Три вијека – IV,V,VI су били фатално преломни за историјски судбу Западне Европе. Индо-европским народима је било наметнуто хришћанство. Јевреји су заробили Европу преко побједе хришћанске државе, преко Рима. Али је и сам Рим био на то осуђен, када се одрекао својих предака, напуштајући своје рођено становиште, у корист јефтине филозофије, донешене од туђинског народа који је све друге народе презирао. Најдуже су се крсташима опирали Викинзи и Варјази, Литвини, Пруси и Западни Словени не желећи никакву везу са развратном Империјом. Године 1168. угашено је последње упориште балтичких Словена, Аркона на острву Рујан, храм соларног божанства Световида. Перси Биш Шели у свом ''Тријумфу живота'' пише: ''Склон сам да признам да је једно предсказање Исуса Христа несумљиво извршено: ''Нисам дошао да донесем мир, него мач''. Хришћанство се, у ствари, изједначило са јудаизмом у окрутности а превазишло га у размјерама уништења''. Хришћанство је тројански коњ јудаизма у земљи индо-европској расе. О овом заиста ђавољем завођењу говори Ниче у својој ''Генеалогији морала'': ''Зар не спада у тајанствену црну магију истински велике политике освете, политике далековиде, подземне, споронапредујуће и прорачунате освете да је Израел сам морао пред лицем целог света порећи и на крст разапети истинско оруђе своје освете као нешто крајње непријатељско, да би "цео свет", то јест сви противници Израела могли без подозрења да загризу управо тај мамац?'' Нама, Источним Словенима, такав замаскиран јудаизам се приказао кроз своју византијску варијанту. Оно што силомо нису могли постићи јудеохарази, постигла је тихо јудеофицирајућа Византија. Неколико наших биљина (епова) говори о земљи жидовској и борби јеврејског богатира са руским витезом. То је злогласни Хазарски Каганат – смртни непријатељ Русије. Знајући какву су част Руси чинили својим родним прецима жидов је исмијевао заробљеног руског ратника: ''Ја сам твој род сје*ао''. Од тада и постоји ова отровна увреда која је још од древних времена однијела толико крви. Сви Руси треба да знају и то, зашто је у енглеском, француском и још неким језицима, ријеч slave (роб), изведена од ријечи Словен. Према свједочењу римских историка већ у првом вијеку н.е Јевреји су почели своју крваву сплетку снабдијевајући робовима гладиаторске школе и јавне куће. У периоду распада Римског и уздизања на крви исламског царства (Омејади), већина робова је била из словенских паганских племена. Христијанизована Европа је почела да извози свој главни производ – бијеле робове, у муслимански свијет. Наравно, Јевреји су држали монопол и над трговином робљем. На то указују и средњовјековни хришћански и муслимански извори као и радови савремених историчара укључујући и озбиљне стручњаке попут швајцарског орјенталисте Адама Меца који у свом раду ''Муслиманска ренесанса'' пише: ''Центар трговине робова је био Самарканд. Други начин увоза словенских робова је био преко Њемачке за Шпанију, као и у Италију, Провансу и друге веће медитеранске центре. У Европи су трговци робовима били искључиво Јевреји.'' Проток ове живе робе се одвијао и у супротном правцу, из Западне Европе према Истоку гдје су се нарочито цијениле словенске дјевојке и дјечаци евнуси. ''Словене су доводили у град који био у позадини Печине (древне престонице шпанске провинције Алмерије), која је била насељена Јеврејима а који су на том мјесту словенске робове кастрирали.'' (А. Мец стр. 285) Као што можете видети, јудаизам и њене две ћерке религије хришћанство и ислам су се прекрасно слагали у вези паганских и ''дивљих'' Словена. *** Како, и зашто, смо ми Руси, људи најдубље духовности и културе повјеровали у јеврејске бајке, поставивши за основе ''своје'' религије јеврејску историју? Немогуће је рационално објаснити ову ужасну фаталну трагедију. Очигледно смо подлегли хипнози тамне стране силе, и она нас је лишећи нас наше воље проклела и упропастила. Тријумф хришћанства је постао сумрак старих Родних Богова. Изблиједио је сунчани пагански еп. Народ је постао сироче, изгубивши своје невидљиве родитеље. У крајње паганском ''Слову о походу Игорову'' аутор јасно даје објашњење да је од хришћанског кнеза одступила Родна Природа. Злослутни знаци са свих страна: помрачење Сунца, олуја, звијери и птице својим понашањем предвишају неуспјелу кампању. Див упозорава непријатеље на Игора, зовући пророчку русалку Карну, а унуци Стрибога вјетрови, отворено непријатељски према кнезу ''веју са мора на храбри Игоров поход''. Писавши ''Слово'', аутор је вјеровао да је спасење раздробљене Русије од погибељи могуће само у јединству руских кнезова, а свијест о јединству Родне Земље је снажно везано са идејом препорода националне старе вјере. Поетске приче о Свјатогору нарочито се истичу у руским еповима. Оне су мистериозан начин испољавања најдубље паганске архаике. Титан Свјатогор је носилац исконске, стихијске силе. Но његова будућност је предодређена: он мора погинути, осуђен од стране злокобних сила. Тамо епској усамљености, удаљеним мјестима, он као да нејасно гледа или осјећа оне непријатељске силне хероје, који су му припремили трагичну смрт. У неколико епова, приче о тим тамним силама су назване именом гласника хришћанског неба, стараца градитеља гробница, и оних који понекад мистериозно нестају. Од њих и сазнаје Свјатогор о том мртвачком сандуку који је суђен њему. Херој богатирских епова Василиј Буслајев из Новгорода, такође је проклет од стране тамних и немилосрдних сила. Њему је предсказана смрт. Он изазива на бој силу ''надземну'', силу нечовјечију, силу њему страног хришћанства. И њему је као и Свјатогору послата судба погибељна. ''Треба испитати оно неисторијско у ''Пјесми о Нибелунзима'' али и оно нибелуншко у историји'' - писао је гермнаски романтик Ј. Грим. Трагичан и фаталан нибелуншки извор у историји представља сумрак богова. У руској епици звучи жалосно пророчанство гушења паганизма, беспомоћна побуна против надолазеће ноћи хришћанства. Вјештачки калемљена, страна религија огња и мача, наприје је објавила беспоштедни рат традиционалном народном култу претка као темељу националног идентитета и народног морала. Стремећи да духовно ушкопи нацију, разбијајући везу између покољења, како би замаглила духове предака, разложила и мијешала народности и расе, прљала крв, византијска јерархија ослањајући се на алаве кнезове, проклела је старинске ритуале као погане и грешне. *** Људски род није јединствен нити универзалан. На Земљи, постоје расе, врсте које су се појављивале у различитим периодима живљења због разних мутација. Како физичке тако су и духовне разлике између раса огромне, што потврђује и учење генетике - независно происхођења раса из различитих центара. Недопустиво је зближавање и изједначавање европске духовне културе палеолитских Кромањонаца и са животом и културом модерних аустралијских Абориџина или других представника који и данас живе у првобитној заједници. Овај смијешни концепт (према коме своје претке посматрамо као дивље канибале) могућ је и реалан али само упоређивањем са Неандерталцем. Блиски Дарвинов сарадник, Томас Гексли, је указао на сличнос неандерталских лобања са лобањама аустралијских домородаца. Религија, као и цјелокупно схватање живота, је повезана са расом. И за индо-европског Словена је једина прихватљива вјера исконско руско језичништво. Религија се не може бирати, како је то урадио у Херсону син хазарске наложнице Владимир, тргујући и цјенкајући се, те са јудаизмом, те са исламом, те са хришћанством на коме се зауставио како би добио сестру византијског цара за жену. И уопште, развратни братоубица Владимир, владајући под утицајем брата своје мајке Малуше тј свог ујака војводе Добриње, никада у националној свијести није остао запамћен као херој; ни до примања хришћанства, ни после тога. Национализам има Природне коријене у буквалном смислу ових ријечи. Он произилази из везаности човјека за Родну Земљу. Овај осјећај је саставни дио части и националног идентитета.За родољуба је потпуно јасно, без икаквог објашњења, посебност родне Природе која представља колијевку нације. Народ. Родина. Природа – једина. Један коријен – древни језически Род. То је све што је важно, ове благородне ријечи су запечаћене у души човјека. Сама Родина представља прије свега нашу Родну Природу. За нас Русе душа Родне Природе је шума – без шуме је немогуће упознати себе као ни Русију. Љубав према Родној Земљи происходи из оне радости нашег дјетињства, оне чудесне најсунчаније поре сваког живог бића. То је повратак у осјећај дјетињства који садржи један очаравајућу љепоту општења човјека са Природом роднога краја. На крају крајева, носталгија прије свега је чежња за изгубљеним радостима дјетињства у цвјетајућем лугу, памћење материнских мириса Родне Земље. Дјеца одрасла на асфалту често постају космополите. Отсјеченост од родног тла претвара их претвара у безличну руљу. У Русији се сва та земља, гдје су сахрањивани наши блиски сродници, наша крв, називала родитељском и сматрала се светом и моћном као и заштитом од свих врста напасти. Од давнина, вјеровало се да такву снагу има само Родна Земља. Руски емигранти који су се обрели под ''туђим небом'' тражили су да им се на гроб донесе макар шака земље очева њихових. Судбина човјека и судбина његове Родне Земље нераздвојива је од својих најдубљих почетака. Језичници су посматрали тотално другачије оно што модерни човјек данас назива Природом. Њих је спознање предачких духова зближио, повезао, а некад су се и сами идентификовали са природним духовима. На крају крајева, мртви одлазе у други свијет који је такође истовремено и свијет Природе. Поштовање Сунца, дрвећа и предака, светих дубрава, је са једне стране оличење природних сила док је са друге стране прибјежиште предачких душа. Првобитна национална празновања попут Русалија су спајала погребни култ помена преминулих и прослављање васкрсавајућих прољетних и љетних сила Природе. У почетку се са русалкама комуницирало представљањем покровитеља душа умрлих и, отприлике истовремено, су се окретали воденим нимфама – отјелотворењима животворне снаге природе. Поријекло речи "русалка" је невјероватно древно. Сам коријен ''рус'' је повезан са појмом ''светао''. Русалка – руса, руска вила хранитељка и чуварка – Берегиња. Према исказу анонимног хроничара, Берегиње се поштују вјековима. То је било природно и чисто првовјеровање, први осјећај несвјесног, које није замагљено чак ни каснијим слојевима придошлим са стране. Будући неспособна да чак и врућим жељезом сагоре сјећања на претке, црква укључује цјелокупан циклус погребних обреда (русалну или зелену недељу) у хришћански празник Тројице или Духове. Да би се убацило на народно духовно тло, хришћанство се прилагодило јазическом религиозном календару. Прослава хришћанских светаца је била ограничена на народне празнике. Божић односно рођење Исусово није случајно одређено на дан краткодневнице тј зимског солстиција, на дан рођења новог Сунца и практиковања старих божићних обичаја. Хришћански дан свих светих је одређен према дану који је у календару био посвећен свим покојницима, свим прецима. Свештенство је искористило и празник Радуницу – универзални прољетни фестивал који је организован у част мртвих и ноћне мистерије Купале. Црквењаци су правили храмове на мјестима спаљених паганских светилишта, у близини поштованих светих извора, али су ти ситни трикови били од мале помоћи. Страно сјеме слабо успијева на домаћем земљишту. Здрави национални имунитет се показао јачим и силнијим. Самобитни руски карактер је инострану мудрост потпуно прилагодио себи; преображавајући византијске обрасце ка свом националном укусу и нужди. Народ је успио да по свом духу преобрази источно хришћанство што је довело до русификације, до одомаћења православља. Руси, приморани да пређу у хришћанство, сјединили су га са својим древним завјетима, дајући му карактер народне вјере. Овако обједињена вјера усваја јако изражену националну боју. У народној спознаји ''силе небеске'' представљају национална божанства, свете заступнике земље руске а ликови из хришћанске митологије су дате националне црте. Нови службени култови могу бити само мање или више слојевити на дубоким идејама подсвијести, лежећи на основама људског поимања свијета и треба само спрати са слике Георгија Победоносца танки слој хришћанске боје да би нам се поново јавио древни лик сунчаног Јарила. Најцјењенијих хришћански свеци су били они који су преузели на себе особине паганских Богова. Код Словена који су имали јак култ свијетле богиње, потреба за поштовањем женског божанства, хранитељке и покровитељке, наставља се и после обраћања у хришћанство. И наследница Мајке Земље је постала Богородица. Обожавање Природе је било извор пантеистичких јереси и у христијанизованој Европи и у исламизованој Азији као и у самој Русији. Монотеистичке религије су увјек били свјесни опасности мистицизма. Пантеистички поглед на животворног духа прожима читаву Природу и њен однос према једном живом организму и представља најстарији и најсавршенији религијско-филозофски концепт. Словени, који су припадали самом врху племенске религиозности, нису могли да прихвате јудео-материјалистичку догму о бестјелесном богу на једној страни, и бездушној природи на другој. Природа је обаплоћење свјетске душе по чему је она жива и свјесна. У Русији скоро одмах након увођења хришћанства ничу самобитна антицрквена учења. Паганизам је наставио да живи у тзв јереси. Молитве тих мистичних општина, које је црква именовала сектама, представљају продуховљене химне Природе и саме насељене живим духовима. Пантеистички поглед на свијет, близак народном језичништву, је преовладало у стригољништву које почиње да продире на сцену тек у крупном јеретичком кретању 14. и 15. вијека. Стригољничко поимање Земље је проистицало из древног паганског погледа на свијет одакле су црпили инспирацију многи ''јеретички покрети''. (Стригољници су били руска секта која се појавила у 14. и 15. вијеку у Пскову, Новгороду и Тверу. Име су добили по иницијалном шишању тј стрижењу које је први извео ђакон Карп који се сматра оснивачем овог покрета. Постоји и друго тумачење по којем су припадници ове секте бријали тј стризали браде не желећи да их носе попут православног свештенства. Одрекли су се комплетне црквене хијерархије и монаштва, тајне крштења, причешћа, свештенства и покајања и свега онога што је праћено таксом тј наплатом од стране цркве; прим.прев.) Ехо старих руских вјеровања наставио се кроз учење самобитног мистичког братства ''људи божији'' (црквењаци су их називали Хлисти) чија је идеја о преегзистенцији душе као и о реинкарнацији преузета из старијег паганског вјеровања. Званична црквена идеологија није могла заглушити глас дохришћанској култури. Првобитна руска верзија хришћанства је представљало још националнију варијанту и била је позната под именом двовјерје у коме се признавао хришћански бог али се клањало Природи, поштовали су се преци и вјеровало се у моћ Мајке Земље. Народно схватање свијета и духовна перспектива је сложена мјешавина, гдје је првобитно језичништво нераскидиво испреплитано са хришћанским идејама. Од самог сусрета ова два погледа на свијет они живе под једним кровом, натопљеним мајчинским млијеком и страним елементом. Руско православље је формирано као јавно паганско-хришћанско двовјерје, чији пагански дио никад није могао бити превазиђен него је само стекло скривени облик тајним обожавањем домаћих божанстава и духова Природе. О прославама двовјерја нису само писали свјетовни историци попут С.М Соловјева, него и црквени аутори као нпр извијесни Е.Е Голубинскај у својој Историји Руске цркве 1901. године. Хришћанство је релативно лако успјело да збаци званични култ Перуна и осталих богова јер су то били релативно касни култови који нису били укључени у најстарија руска вјеровања па стога нису успјела да оставе свој печат на духовну културу народа. На главно мјесто је био Перун вјештачки постављен само за вријеме јачања кијевских кнезова не раније од 9. и 10. вијека, што и објашњава то да по увођењу хришћанства његов култ није представљао озбиљну опасност за свештенства и брзо је нестао. Исто тако брзо су нестали и сви други култови божанстава која су служила сврски кнежевске власти а која је Владимир озаконио својом религијском реформом 980. године. Готово цијели пантеон састоји се од страних богова. Чак и њихова имена нису била руска. Перун је идентичан литванском Перкуну и пруском Перкунсу и позајмљен је од балтичких народа, Хорс и Симаргл су божанства из скито-сарматске религије док су Мокош и Велес позајмљени од Финаца. Ти страни култови су на послетку управо због тога лако замијењени хришћанством. Најстарија народна вјеровања су остала непромјенљива. **** Ако првобитне анимистичке идеје о духовима нису нестале у Русији након укидања званичног паганског пантеона, безбиједно преживјеле прогон цркве, епоху ''просвећења'' и атеизма, продужавајући своје живљење до данас у облику легенди, припвојетки, епских пјесама и вјеровања у леснике (шумске демоне), домовике, вукодлаке и утваре, и ако се ове идеје огледају у модерном виђењу НЛО-а, снијежног човјека итд. јасно је да су укорењјене дубље у људској психи него било које службене идеологије и религиозне догме. Све те догме су смртне. Вјечно ће живјети у срцима људи само дух мистицизма. На прагу 20. вијека људи тек почињу нејасно да схватају живот људске подсвијести који је испреплитан са његовањем своје животне Природе, многим невидљивим нитима и интимним везама. Неразумљиви путеви емотивних порива повезани су са силама које дјелују у свемиру. Једина и права Истина је сакривена у тајнама Природе и у људској интуицији. Одричући божанску моћ паганских духова-покровитеља хришћанство је прихватило њихову реалност, али као демона, а такође је признало њихову снагу чари, што би данас рекли врачања, и способност творења чуда уз помоћ чародејства. Упркос свим напорима цркве, родне слике Природних и домаћих Богова, иако изблиједеле и искривљене, у народној свијести нису спојене са маском демона. Домовици, русалке и лесници су наставили да примају почасти и тада када је научни материјализам објавио да су химере плод болесне маште. Приче које се одликују створењима попут ових за разлику од бајки називају се називају биваљшчинама (у руском народном стваралаштву су то кракте усмене приче о одређеном случају најшешће стресном догађају или инциденту који се догодио у стварности без личног учешћа приповједача; прим.прев.). Дугогодишња виталност и свеприсутност биваљшчина до данас када нестају многи фолклорни елементи, може се сматрати феноменом. А иза феномена увијек стоји нешто. Приповиједања о духовима, то нису само бапске приче. Очевидно је да те приче проистичу из неискоријењивог вјеровања које је резултат хиљадугодишњег људског искуства цијелог човјечанства што указује на његову објективност и заснованост на на стварним догађајима који се дешавају у Природи. Буђење околног свијета магичним жезлом своје жеље, што су наши далеки преци гледали из прве руке, је оно мимо чега њихов потомак пролази слијеп и глув. Природно у њиховим очима је у њиховим очима бивало дивом изгубишви божански дар живог општења са Природом. Данас, када лопата археолога и медицинско искуство реанимације као и хипонитзери све више потврђују истинитост јучерашњих легенди и генијална прозрења древних, када већина нових ''безумних'' теорија космогоније и хелиобиологије, геофизике и биомагнетизма показују ништа друго до стару истину, оно што природно звучи ушима ''идолопоклоника'' – пагана, остали пренебрегавају вјеровања, имајући само ефекат дубоких увјерења - тако, не вјерују инстинктима становништва и колективног народног памћења. Невјероватно је да би нешто што је бесмислено и супротно свакодневном искуству као та вјеровања и знамења, преживјело хиљадама година до данас. Арогантно негирање окултних феномена је увијек био знак смањеног културног нивоа једне ере. *** Вражја сила поткопава мистичну везу између човјека и Природе. Изневјерена је ефективна снага погребних култова, а мало по мало скривено значење традиције и ритуала је било заборављено. А оно што је остало у сјећању људи, названо је празновјерје и предрасуде. Фрагменти првобитних вјеровања су сачувани само у искуствима и утисцима ''тамних'' и ''незнајућих'' сељака који нису изгубили везу са родном Земљом. У дубини своје душе, сељак је увијек паганин. Наиме, сујевјерје и предрасуде су извор чијим се истраживањем може доћи до првобитног свјетоназора древних Руса. Свега 30 генерација нас дијели од наших паганских предака. Испод танке коре свијести спавају оне основне снаге спремне да се пробију као усијана лава. То је наше свето наслијеђе – Руска национална идеја која чека повољан тренутак да избије на површину. Она није мртва, него укочена, успавана злом вољом. Херојски ентузијазам и надахнуће ће збацити култ смрти и Нација ће се пробудити из свог летаргичног сна. Млади Руси који духовно трагају, наћи ће хармонију у паганској традицији. Несвјесна жудња за враћањем матичним принципима је толико потискивана да је морало доћи до експлозије. Та експлозија ће да буде природно чишћење, универзални тријумф свјетлости и једно велико мистично оживљавање. Долазеће оживљавање Русије ће бити инспирисано прецима! Њихов је глас онај који чујемо у својим срцима. Ми смо извршиоци воље предака, чије оличење јесмо. И огромна је одговорност наша и завјештање знања потомцима. Пушчино, 1989. године.